Kao osnovna struna u fider ribolovu daleko najviše se koristi najlon (tonući), nešto ređe upredena struna, a najmanje fluorokarbon. Ovom delu pribora posvetili smo u našem feljtonu posebnu pažnju jer od njegovih karakteristika može i presudno zavisiti naš uspeh
U fider ribolovu za osnovnu strunu (onu koja se namotava na mašinicu) koriste se najlon, pletenica (tj. upredena ili stopljena višenitna struna) ili (najređe) fluorokarbon. Zbog specifičnosti tehnike neophodno je da struna, bilo da je monofilna ili sastavljena od više niti, brzo tone. Tu osobinu imaju najloni velike specifične težine, koji su deklarisani kao tonući (eng. »sinking«). Naravno, nemojte očekivati da tonu strelovito, poput, primera radi, čelične žice, ali bi to ipak trebalo da čine znatno brže od standardnih najlona.
NAJLONI SA OZNAKOM »FEEDER« na špulni, koji pritom nisu eksplicitno deklarisani kao tonući, zapravo su samo malo kvalitetniji »obični« najloni, pretežno manje tegljivosti, i u većini slučajeva, ukoliko ih namotamo na špulnu čekrka, neće nam pružiti ono što očekujemo od strune koju koristimo za moderni ribolov s hranilicom. Mogu se, dakako za pecanje na fider upotrebljavati i standardni najloni i pletenice, ali treba imati u vidu da su njihove tonuće karakteristike izuzetno loše, tako da ćemo imati problema u svim situacijama kada je neophodno da što brže potopimo strunu – pri pecanju na tekućoj vodi, kada duva vetar, zatim na velikoj dubini ili daljini, kada riba napada mamac u propadanju, pri ribolovu s lakšim hranilicama itd.
Postoji jednostavan način da učinimo da standardni najlon neko vreme brže tone. Dovoljno je da ga na plastičnom kalemu na kom smo ga kupili veče pre pecanja potopimo u vodu s blagim rastvorom deterdženta za sudove, ostavimo tako preko noći, i onda namotamo na čekrk. Potom tokom ribolova najlon periodično treba da prskamo tim rastvorom ili specijalnim sprejom za odmašćivanje najlona, koji u ponudi imaju pojedine firme (pre svega one sa asortimanom za takmičarski ribolov). Ali realno od tako tretiranog najlona ne treba očekivati čuda, već samo blago poboljšanje brzine tonjenja. A preporučuje se da na isti način periodično tretiramo i tonuće najlone, u cilju odstranjivanja masnoća i drugih nečistoća koje povećavaju plovnost i tako usporavaju potapanje sistema.
OSNOVNI NAJLON JE, INAČE, IZUZETNO važan i osetljiv deo pribora i zato je neophodno birati što kvalitetnije i proverene proizvode. Najčešće se upotrebljavaju najloni prečnika od 0,16 do 0,28 mm. Za veoma fini ribolov, pre svega onda kada se peca izrazito sitna riba, upotrebljava se najlon debljine 0,16 mm, za lov riba srednje veličine i za većinu uslova koji vladaju na našim vodama – onaj od 0,18 ili 0,20 mm, a za veće izazove, tj. za pecanje na terenima sa više prepreka, na srednje velikim ili velikim rekama, zatim pri korišćenju težih hranilica (sa 50 g otežanja ili više), za lov krupne ribe i metod-fider pristup – onaj od 0,22 do 0,28 mm. Naravno, mogu se koristiti i najloni većeg prečnika, ako je to neophodno, ali u tom slučaju moramo voditi računa o tome da ne preopteretimo ostatak pribora, jer s debelim najlonom prevelike snage u odnosu na štap i mašinicu može doći do njihovog oštećenja, a sa znatnijim povećanjem prečnika najlona neminovno će nam zabačaji biti nešto kraći.
NOSIVOST NAJLONA NAVEDENU NA PAKOVANJU treba shvatiti relativno, jer nema jedinstvenog obavezujućeg načina merenja. Čak i da zanemarimo nepobitnu činjenicu da mnoge firme svesno navode netačne debljine i nosivost, problem za kupce predstavlja to što neki navode linearnu nosivost (bez čvora), drugi onu na čvoru, a treći tzv. realnu nosivost (koju neki označavaju slovima FT, što je skraćenica od »fish test«, tj. »test na ribi«), koja bi trebalo da ukazuje koliko je tešku ribu navodno moguće izvaditi.
Da ne bude nesporazuma, često se pogrešno tumači da ni na jednu strunu ne možemo izvaditi težu ribu od nosivost koju proizvođač na pakovanju navodi kao maksimalnu, a to je daleko od istine. Naime, iako je teško naći najlon (ili ma koju drugu ribolovačku strunu) koji ne bi pukao kada bismo na njega okačili teret jednak njegovoj navodnoj nosivosti, istovremeno iole iskusan i smiren ribolovac na neoštećenu i ne previše staru strunu može izvaditi iz vode i ribu nekoliko puta težu od navodne nosivosti njegove strune. To je moguće zato što je riba u vodi zbog sile potiska lakša, zatim zato što njeno telo pruža promenljiv otpor, a u obzir treba uzeti i amortizaciju koju daju štap, dril na mašinici i istezanje strune. Da budem pošten, i ja sam smatrao da deklarisana nosivost najlona makar približno govori o maksimalnoj težini ribe koju možemo zamoriti i izvaditi koristeći tu strunu, sve dok nisam ulovio nekoliko šarana teških preko 10 kg na najlon prečnika 0,18 mm čija je deklarisana nosivost bila oko 4 kg.
NISAM NIMALO SLUČAJNO U PRETHODNOM pasusu pomenuo »ne previše staru strunu«, jer i sam protok vremena može biti značajan faktor smanjenja nosivosti i menjanja drugih bitnih odlika struna, i to pre svega najlona i fluorokarbona. Naime, monofil može u velikoj meri izgubiti svoje fabričke karakteristike i bez upotrebe, samo usled... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 606-)