Labava veza između otežanja i udice na kojoj je veštački mamac od meke gume ima mnoge prednosti u odnosu na krutu. Zato nije nimalo čudno što se takvi sistemi sve više koriste u varaličarenju širom sveta, pa i kod nas. Ovog puta vam predstavljamo tri vrlo efikasne »varijacije na temu«, podjednako primenljive i na tekućim i na stajaćim vodama, u lovu raznih grabljivica
Već decenijama varaličari širom Evrope pa i u našoj zemlji silikonske varalice namenjene lovu smuđa, štuke i soma najčešće montiraju na džig udice sa nalivenim otežanjem. Ali to poodavno nije jedini način postavljanja gumenih mamaca kojim se služe. Najpre su preko kolega koje love basa u širu upotrebu ušle karolina i teksas montaža; obe se koriste sa silikoncima montiranim na neotežanu jednokraku vorm tipa, čiji je vrh često skriven u telu varalice, a razlikuju se po tome što je kod karoline olovo znatno ispred udice (najčešće na 30 do 50 cm), dok je kod teksasa uteg neposredno ispred nje. Dobra osobina oba sistema je to što varalica koja je labavom vezom spojena sa utegom izazovno radi i dok je vodimo ali i dok tone (što uz to čini sporije i pod drugačijim uglom nego kada je okačena na udicu koja nosi i olovo). Poslednjih su godina u upotrebu, doduše zasad dosta stidljivo, ušle još dve montaže, koje u neku ruku predstavljaju varijante karoline odnosno teksasa – prva je otvodnoj povodok i dolazi iz Rusije, a druga je džika-rig i osmišljena je u Japanu.
OTVODNOJ POVODOK JE SISTEM KOJI ruski ribolovci odavno koriste i na tekućim i na stajaćim vodama za lov raznih grabljivica na silikonce. Postoji više varijanti ove montaže, kojima je zajedničko to da se na osnovnu strunu montira kratak »bočni« predvez sa olovom, dok je neotežana udica sa silikonskom varalicom na znatno dužem komadu monofila. Po padu na dno ovaj sistem se najčešće povlači tako da olovo bude u povremenom kontaktu s podlogom. Uz malo prakse ribolovac postiže to da varalica dok je u pokretu lebdi malo iznad dna, a u mirovanju polako tone i eventualno legne na njega u slučaju nešto duže pauze.
Ova prezentacija efikasna je sa silikoncima raznih oblika, s tim što je tamo gde voda struji praktično svejedno da li je varalica i tonuća i plivajuća, dok je na stajaćoj vodi bolje da bude plivajuća, kako bi duže lebdela iznad dna tokom mirovanja sistema u mestu.
Dobra strana »povodoka« je to što na njega možemo loviti i vrlo agresivne grabljivice ali i one koje su gotovo sasvim nezainteresovane za jelo, jer ovaj sistem omogućava prezentacije različitim brzinama. Mana mu je (uslovno) to što treba malo vežbe da bi ribolovac utvrdio kako će se ovaj sistem najmanje mrsiti pri zabacivanju i vođenju. Razmak od utega do silikonca može biti od oko 70 cm do 1,5 m, a interesantno je da je, suprotno očekivanjima većine, mršenja tim manje što je rastojanje od olova do varalice veće.
Postoje razne varijacije u pogledu načina na koji se elementi spajaju. Neki ribolovci, primera radi koriste sistem sa čak tri standardne virble (vidi sliku A) – jedna je na kraju osnovne strune i za nju se vezuje parče predveza; druga, za čiji je donji kraj fiksiran komad najlona na kom je uteg, navlači se na predvez, a onda se za njegov kraj vezuje treća i njome spaja komad monofila na kom je udica. Ova varijanta je naizgled prilično komplikovana, ali se malo mrsi, a mnogi ribolovci koji je koriste unapred spreme više sistema kako na vodi u slučaju kidanja ne bi gubili mnogo vremena na montiranje. Naravno, moguće je ovaj sistem učiniti prilagodljivijim tako što ćemo iznad olova odnosno ispred udice vezati malu kopču... (-Ceo tekst možete pročitati u listu Ribolov br. 606-)
