I malo je mnogo za ništa

Ho­će li i na­kon pred­sto­je­ćeg zna­t­nog po­sku­plje­nja ri­bo­lov­ni­ca u Sr­bi­ji sve u ve­zi s ri­bo­lo­vom i za­šti­tom ri­bo­lov­nih vo­da osta­ti kao što je i bi­lo ili će to bi­ti do­dat­ni ek­ser za­ku­can u mr­tvač­ki san­duk ne­ka­da ma­sov­ne ak­tiv­no­sti, ko­jom se iz go­di­ne u go­di­nu ba­vi sve ma­nje lju­di?

Ta­man ka­da su ci­ni­ci po­če­li da se pi­ta­ju da li je ri­bo­lov u Sr­bi­ji i da­lje u nad­le­žno­sti Mi­ni­star­stva za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne, bu­du­ći da u jav­no­sti o to­me du­go ni­je bi­lo ni naj­ma­njih na­zna­ka, in­di­rekt­nu po­tvr­du da se si­tu­a­ci­ja ni­je pro­me­ni­la do­bi­li smo ka­da je ob­ja­vljen no­vi Pra­vil­nik o vred­no­sti dnev­ne, vi­še­dnev­ne i go­di­šnje do­zvo­le za re­kre­a­tiv­ni ri­bo­lov, pod­za­kon­ski akt ko­ji se po Za­ko­nu o za­šti­ti i odr­ži­vom ko­ri­šće­nju ri­bljeg fon­da do­no­si sva­ke ka­len­dar­ske go­di­ne za na­red­nu. Ka­ko smo u pro­šlom bro­ju ob­ja­vi­li (uz in­for­ma­ci­ju o ce­na­ma svih do­zvo­la), ri­bo­lov­ni­ce će 2024. go­di­ne ko­šta­ti za oko 30% vi­še ne­go do sa­da, pa će se­ni­or­ska go­di­šnja do­zvo­la po­sku­pe­ti sa 7.000 di­na­ra na 9.000, a do­zvo­la za mu­škar­ce sta­ri­je od 65 go­di­na, že­ne i li­ca sa te­le­snim ošte­će­njem od 60 do 80% sa 3.500 di­na­ra na 4.500, dok će za li­ca sa te­le­snim ošte­će­njem od 80% i vi­še, li­ca sa pot­pu­nim gu­bit­kom rad­ne spo­sob­no­sti, voj­ne in­va­li­de i ci­vil­ne in­va­li­de ra­ta sa te­le­snim ošte­će­njem od 60% i vi­še i li­ca mla­đa od 18 go­di­na do­zvo­la sa­da ko­šta­ti 800 di­na­ra. Dnev­na do­zvo­la za sve ka­te­go­ri­je ri­bo­lo­va­ca sa do­sa­da­šnjih 1.000 di­na­ra po­sku­pe­la je na 1.300, a vi­še­dnev­na sa 2.000 na 2.600.

Kao i uvek ka­da je u pro­šlo­sti do po­sku­plje­nja do­zvo­la do­la­zi­lo, tzv. ri­bo­lo­vač­ka jav­nost ve­o­ma br­zo je re­a­go­va­la, pre sve­ga broj­nim žuč­nim ko­men­ta­ri­ma na dru­štve­nim mre­ža­ma, u ko­ji­ma je uve­ća­nje ce­na oce­nje­no kao ne­pri­me­re­no i pre­ve­li­ko, upr­kos sve­sti o ne­spor­no na­ra­slim tro­ško­vi­ma sva­kog po­slo­va­nja u Sr­bi­ji, pa i upra­vlja­nja ri­bar­skim i za­šti­će­nim pod­ruč­ji­ma. Ali me­đu ko­men­ta­to­ri­ma su, či­ni mi se, broj­ni­ji ne­go ika­da bi­li oni ko­ji su iz­ri­či­ti u oce­ni da je da­ra ovim de­fi­ni­tiv­no pre­vr­ši­la me­ru i da sle­de­će go­di­ne ne­će ku­pi­ti ri­bo­lo­vač­ku do­zvo­lu. A da je ogor­če­nje znat­no na­ra­slo po­ka­zu­je po­naj­pre to što su se osim onih ko­ji već go­di­na­ma pe­ca­ju bez do­zvo­le iz­go­va­ra­ju­ći se svim i sva­čim (a pre sve­ga ja­va­šlu­kom na ri­bo­lov­nim vo­da­ma na ko­je idu) sa­da ja­vi­li i mno­gi po­je­din­ci ko­ji na­gla­ša­va­ju da po pr­vi put po­sle ni­za go­di­na ili de­ce­ni­ja ne­će iz­va­di­ti ri­bo­lov­ni­cu, pri če­mu je ve­ći­na ta­kvih do­da­la da zbog to­ga ne­će ni pe­ca­ti (što uka­zu­je da to ni­su ni­ka­kvi »va­ća­ro­ši« ko­ji tra­že iz­go­vor za ne­pla­ća­nje do­zvo­le, već istin­ski gnev­ni po­šte­ni gra­đa­ni).

In­te­re­sant­no je da su sko­ro svi ko­ji su do­dat­no obra­zla­ga­li ta­kvu od­lu­ku ima­li ve­o­ma slič­no vi­đe­nje, ko­je ve­ćin­ski de­le i oni ko­ji će na­sta­vi­ti da ku­pu­ju do­zvo­le – da su i do­sa­da­šnje ce­ne bi­le pre­vi­so­ke u od­no­su na to ka­ko je ve­ći­na vo­da ču­va­na i da je vr­lo iz­ve­sno da na ta­kvim vo­da­ma sta­nje ne­će bi­ti ni­šta bo­lje ni na­kon ovog po­sku­plje­nja, ni­ti bi išta bo­lje bi­lo i da su ce­ne oti­šle znat­no vi­še. I to ni­je te­ško shva­tlji­vo, jer ako ve­li­ki broj ri­bo­lo­va­ca u Sr­bi­ji go­di­šnje sret­ne ri­bo­ču­va­re naj­vi­še dva-tri pu­ta, a mno­gi ni­jed­nom (ima i onih ko­ji tvr­de da ni­su kon­tro­li­sa­ni go­di­na­ma iako če­sto pe­ca­ju na istim vo­da­ma), s pra­vom mo­gu da ka­žu da im ni­je ja­sno za­što pla­ća­ju ma ko­ju su­mu.

Ka­da se ta­kve re­ak­ci­je ri­bo­lo­va­ca ima­ju u vi­du, uz pu­no uva­ža­va­nje či­nje­ni­ce da ne mo­ra zna­či­ti da je ve­ćin­sko mi­šlje­nje isto ili slič­no mi­šlje­nju onih ko­ji su »naj­gla­sni­ji« (tj. onih ko­ji su o ovom pi­ta­nju jav­no is­ka­za­li svoj stav), bi­će za­ni­mlji­vo vi­de­ti ko­li­ko će se do­zvo­la za ri­bo­lov pro­da­ti u Sr­bi­ji na­red­ne go­di­ne. Na­rav­no, ni­ka­da ne­će­mo sa­zna­ti ko­li­ko će na tu (even­tu­al­nu) pro­me­nu uti­ca­ti uve­ća­na ce­na a ko­li­ko ra­zni dru­gi fak­to­ri, ali ne­ma spo­ra oko to­ga da po­sku­plje­nje ko­je za­ne­mar­lji­vo ma­li broj po­ten­ci­jal­nih ku­pa­ca sma­tra oprav­da­nim ne mo­že de­lo­va­ti pod­sti­caj­no na pro­da­ju.

A raz­lo­ga za za­bri­nu­tost zbog ma­njeg bro­ja lju­di ko­ji će do­go­di­ne va­di­ti do­zvo­le i pe­ca­ti ima­ju ili bi tre­ba­lo da ima­ju mno­gi – i oni ko­ri­sni­ci ko­ji do­bro ra­de i is­klju­či­vo od pri­ho­da od pro­da­tih do­zvo­la fi­nan­si­ra­ju svoj rad (da­kle ko­ji ni­su jav­na pred­u­ze­ća ili usta­no­ve), i tr­gov­ci i pro­iz­vo­đa­či pri­bo­ra i svi dru­gi či­ji po­sao u ne­koj me­ri za­vi­si od to­ga ko­li­ko lju­di re­dov­no pe­ca, a na kra­ju i oni ko­ji vo­de ra­ču­na o dr­žav­nom bu­dže­tu i fi­nan­si­ja­ma, jer se od sve­ga što se ku­pi od­no­sno po­tro­ši za pe­ca­nje ili za­rad od­la­ska u ri­bo­lov ubi­ra bar po­rez na do­da­tu vred­nost. Na­ža­lost, bo­jim se da se sko­ro ni­ko od po­me­nu­tih ne­će ogla­si­ti, jer se to ni u pro­šlo­sti u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji ni­ka­da ni­je de­si­lo (a da je­ste, mo­žda bi­smo sa­da ima­li ma­lo vi­še ri­be a ma­lo ma­nje raz­lo­ga za ne­go­do­va­nje zbog no­vih ce­na do­zvo­la i sko­ro sve­ga osta­log što se ti­če sta­nja na na­šim ri­bo­lov­nim vo­da­ma.

Na kra­ju, ne mo­gu da ne pri­me­tim da je ov­da­šnjem pro­seč­nom ri­bo­lov­cu, upr­kos sta­roj po­li­ti­čar­skoj pri­či o to­me da bi tre­ba­lo da bu­de­mo sreć­ni što ima­mo tzv. je­din­stve­nu do­zvo­lu za sve vo­de ko­je su u sklo­pu ri­bar­skih pod­ruč­ja, i bez ovog pred­sto­je­ćeg po­sku­plje­nja već sko­ro de­ce­ni­ju i po, ot­ka­ko na­vod­no ima­mo je­din­stve­nu do­zvo­lu, fi­nan­sij­ski ne­do­stup­no va­đe­nje svih go­di­šnjih do­zvo­la ko­je su za­pra­vo po­treb­ne za pe­ca­nje na ce­loj te­ri­to­ri­ji Sr­bi­je. Isti­na, prak­tič­no je ne­mo­gu­će utvr­di­ti ko­li­ko bi to ko­šta­lo, jer bi osim »je­din­stve­ne« go­di­šnje do­zvo­le, ko­ja sta­je od 7.000 do 800 di­na­ra (za raz­li­či­te ka­te­go­ri­je), za pra­vo na pe­ca­nje svu­da u Sr­bi­ji tre­ba­lo iz­va­di­ti još i: a) do­zvo­le za ne­po­zna­ti broj za­šti­će­nih pod­ruč­ja u ko­ji­ma pe­ca­nje za sve ka­te­go­ri­je ri­bo­lo­va­ca ko­šta 4.000 di­na­ra; b) do­zvo­le za osta­la za­šti­će­na pod­ruč­ja (od ko­jih je ce­na u ne­ki­ma ma­nja od 4.000 a u ne­ki­ma ve­ća) – ko­je ukup­no sta­ju 108.500 din. Sve u sve­mu, ce­na (ne­po­sto­je­će) je­din­stve­ne do­zvo­le sa 800 do 9.000 di­na­ra za­pra­vo na­ra­sta na znat­no vi­še od 1.000 evra u di­nar­skoj pro­tiv­vred­no­sti.

No ka­da već ri­bo­lov­ni­ce za ce­lu Sr­bi­ju za­pra­vo ne­ma, s ob­zi­rom na sve, a pre sve­ga na či­nje­ni­cu da se va­že­ći si­stem do­de­le vo­da i nji­ho­vog ču­va­nje po­ka­zu­je i kao skup za kraj­nje ko­ri­sni­ke i kao ne­do­volj­no efi­ka­san, mi­slim da je za­i­sta kraj­nje vre­me da se po­kre­ne ini­ci­ja­ti­va za (po­nov­no) uvo­đe­nje (i) ne­ke vr­ste ko­ri­snič­kih do­zvo­la. One bi mno­gi­ma bi­le sa­svim do­volj­ne iako bi po­kri­va­le ma­nja pod­ruč­ja od tzv. je­din­stve­ne do­zvo­le, ali bi bi­le ce­nom pri­stu­pač­ni­je i uz to bi omo­gu­ća­va­le ri­bo­lov­ci­ma da svoj no­vac usme­ra­va­ju na ču­va­nje onih vo­da na ko­ji­ma i pe­ca­ju, što mno­gi od nas sma­tra­ju pre­ko po­treb­nim, ra­ci­o­nal­nim i pra­ved­nim, a što bi sti­mu­li­sa­lo ko­ri­sni­ke da vo­de vi­še ra­ču­na o po­ve­re­nim im pri­rod­nim do­bri­ma.