Kratežima na grupisane grgeče

Iako sa hla­đe­njem vo­de ape­tit gr­ge­ča po­či­nje da ra­ste, kao i nji­ho­va kon­cen­tra­ci­ja na me­sti­ma bli­zu lo­ka­ci­ja­ma na ko­ji­ma će pre­zi­mi­ti, u ovom pe­ri­o­du oni još uvek ume­ju da bu­du i te ­ka­ko iz­bir­lji­vi, pa se mo­ra­mo ma­lo po­tru­di­ti ako že­li­mo da sa vo­de ode­mo za­do­volj­ni bro­jem uda­ra­ca i uhva­će­nih ri­ba

Let­nji pe­riod na na­šem pod­ne­blju u iz­ve­snom smi­slu pod­jed­na­ko je te­žak i ri­bo­lov­ci­ma i ve­ći­ni vr­sta ri­ba. Jer vi­so­ke su tem­pe­ra­tu­re i va­zdu­ha, ko­ji je če­sto te­žak i usta­jao, a pre­gre­ja­na je i ve­ći­na te­ku­ćih i sta­ja­ćih vo­da, ko­je su uz to ni­ske i si­ro­ma­šne ki­se­o­ni­kom. Svi ti pri­rod­ni fak­to­ri uti­ču i na nas ko­ji pe­ca­mo i na ri­be, po­go­to­vo gra­blji­vi­ce, pa i mi i one naj­če­šće iz­la­zi­mo iz sklo­ni­šta ka­da su vru­ći­ne ma­nje – pred mrak, no­ću ili u svi­ta­nje – one da bi pro­ba­le da na­đu ne­što za je­lo, a mi da bi­smo tu nji­ho­vu po­tra­gu za hra­nom is­ko­ri­sti­li ta­ko što će­mo ih pre­sre­sti i na­ve­sti da za­gri­zu naš ve­štač­ki ma­mac.

U TOM ZA RI­BO­LOV LO­ŠEM pe­ri­o­du pri­želj­ku­je­mo pro­me­ne vre­me­na, ko­je su svo­je­vr­sni »oki­da­či« ri­bljeg ape­ti­ta, tj. po­ja­ve ko­je pod­sti­ču ri­bu da se in­ten­ziv­ni­je hra­ni. Je­dan od ta­kvih oki­da­ča je pre­la­zak iz le­ta u je­sen, ko­ji se ka­len­dar­ski, od­no­sno astro­nom­ski, do­ga­đa 23. sep­tem­bra, ali po ne­kim me­te­o­ro­lo­škim pa­ra­me­tri­ma na Bal­ka­nu po­či­nje pri­bli­žno me­sec da­na ra­ni­je (oko 19. av­gu­sta, ka­da  pra­vo­slav­ni ver­ni­ci u Sr­bi­ji sla­ve pra­znik Pre­o­bra­že­nja). Da­ni su ta­da već oset­no kra­ći ne­go po­čet­kom po­sled­nje de­ka­de ju­na (ka­da su naj­du­ži) i sve se vi­še skra­ću­ju, a no­ći ni­su sa­mo sve du­že već bi­va­ju i pri­met­no hlad­ni­je... sve u sve­mu, od kra­ja av­gu­sta sve se lak­še di­še i u va­zdu­hu i u vo­di, pa ima i onih ri­bo­lo­va­ca ko­ji sma­tra­ju da tek ta­da za­pra­vo kod nas po­či­nje pu­na pe­ca­ro­ška se­zo­na. I ja se u su­šti­ni sla­žem s tim, jer iako se ul­tra­la­kim i la­kim va­ra­li­ča­re­njem mo­že ma­nje ili vi­še uspe­šno lo­vi­ti pre­ko ce­le go­di­ne, ovo je pe­riod ka­da se pe­ca po­seb­no ak­tiv­no, tj. ka­da zbog po­volj­ni­jih hi­dro­me­te­o­ro­lo­ških pri­li­ka pri­met­no ra­ste ape­tit ri­ba, pa ulo­vi po bro­ju je­din­ki mo­gu bi­ti znat­no ve­ći ne­go u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne.

U OVO DO­BA GR­GEČ (ban­dar) po­či­nje da se gru­pi­še, što pred­sta­vlja i pr­vu fa­zu nje­go­vih pri­pre­ma za zi­mu. Na­rav­no, ni­je on u pr­vim da­ni­ma ka­len­dar­ske je­se­ni još ono­li­ko ak­ti­van kao ka­da ona od­mak­ne, ali već je znat­no agre­siv­ni­ji ne­go to­kom ve­li­kih vru­ći­na, a i vi­še je­din­ki na­la­zi­mo na ma­njem pro­sto­ru. Po mom is­ku­stvu, sa­da su iz­gled­ni ne­što du­blji de­lo­vi rav­ni­čar­skih re­ka, a na­ro­či­to mi­kro­lo­ka­ci­je na ko­ji­ma vo­da ni­je pre­br­za ali dno ni­je pre­kri­ve­no mu­ljem, već na nje­mu ima krup­ni­jeg ka­me­nja (bi­lo da je tu do­spe­lo pri­rod­nim pu­tem ili na­si­pa­njem, ra­di re­gu­la­ci­je to­ka). Pri­tom gr­ge­či mo­gu bi­ti na ra­znim da­lji­na­ma od oba­le, ko­joj po mom is­ku­stvu naj­če­šće tim vi­še pri­la­ze što se vo­da vi­še hla­di.

NA PRE­LA­ZU LE­TA U JE­SEN i da­lje se dr­žim ma­njih ma­ma­ca, tač­ni­je vo­ble­ra du­gih 2 do 3 cm i si­li­ko­na­ca od 4-5 cm. Vo­dim se či­nje­ni­com da ban­dar još ni­je pro­ždr­ljiv kao... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 594-)