Tajna šećerne vodice

Iz go­di­ne u go­di­nu u na­šim se vo­da­ma ge­o­me­trij­skom pro­gre­si­jom po­ve­ća­va broj­ tol­sto­lo­bi­ka, ali i pe­ca­ro­ša ko­ji ga uspe­šno ci­lja­no lo­ve. Ne­ki za to ko­ri­ste ku­pov­ne pri­ma­me, si­ste­me i »teh­no­plank­ton ta­ble­te«, no sve je vi­še i onih ko­ji od­lič­ne re­zul­ta­te po­sti­žu pra­ve­ći sve što im tre­ba u do­ma­ćoj ra­di­no­sti, od jef­ti­nih i svi­ma la­ko do­stup­nih kom­po­nen­ti

U mno­štvu ve­sti o ko­le­ga­ma ko­je su po­sled­njih ne­de­lja i me­se­ci le­po pro­šle u ri­bo­lo­vu po­seb­no me je za­in­tri­gi­ra­la in­for­ma­ci­ja da se Dar­ko Ste­fa­no­vić Bu­ba­ma­rac, ser­vi­ser mu­zič­ke opre­me iz Sme­de­re­va, u dru­štvu sa pri­ja­te­ljem i su­gra­đa­ni­nom Sta­ni­sla­vom Mi­lo­še­vi­ćem Ca­ki­jem (pro­fe­si­o­nal­nim mu­zi­ča­rom), u pr­vom ci­lja­nom iz­la­sku uspe­šno opro­bao u lo­vu tol­sto­lo­bi­ka na Rud­ni­ku kod Ga­ja, i to na pri­ma­mu (»ta­ble­te«) svo­je pro­iz­vod­nje. Za­to sam ga za­mo­lio da me­ni i či­ta­o­ci­ma Ri­bo­lo­va po­bli­že opi­še ka­ko je pe­cao, a on se ra­do oda­zvao po­zi­vu i do tan­či­na mi sve ob­ja­snio.

– U VI­ŠE NA­VRA­TA SAM PO­SLED­NJIH go­di­na na ra­znim vo­da­ma gle­dao u ogrom­nim ja­ti­ma tol­sto­lo­bi­ke ka­ko iska­ču iz vo­de, pli­va­ju na sve stra­ne i ome­ta­ju pe­ca­nje ra­znih dru­gih vr­sta, i »mir­nih« i »gra­blji­vih« – po­čeo je svo­ju za­ni­mlji­vu pri­ču Bu­ba­ma­rac i na­sta­vio: – Ka­ko se to po­na­vlja­lo iz iz­la­ska u iz­la­zak, sve sam ozbilj­ni­je po­čeo da raz­mi­šljam o to­me da pro­bam da ih lo­vim. A ka­ko o to­me ni­sam mno­go znao, moj pri­ja­telj Ca­ki i ja smo po­če­li da in­ten­ziv­no sku­plja­mo in­for­ma­ci­je, ka­ko di­rekt­no od ko­le­ga ta­ko i pre­ko in­ter­ne­ta. Bu­du­ći da u Sme­de­re­vu još uvek ne­ma u svim rad­nja­ma ni si­ste­ma ni »teh­no­plank­ton ta­ble­ta«, od­lu­čio sam se za im­pro­vi­za­ci­ju, to jest da po­ku­šam da sam na­pra­vim i no­sač »ta­ble­ta« i tu »pri­ma­mu-ma­mac«, pa sam ku­pio spra­vu za ruč­no pre­so­va­nje i oda­brao re­cept ko­ji je po tvrd­nja­ma mno­gih ko­le­ga je­dan od naj­e­fi­ka­sni­jih.

RE­CEPT TRA­ŽI 1 kg mle­ka u pra­hu, 1 kg ku­ku­ru­znog sit­nog bra­šna, po dve ke­si­ce li­mun­tu­sa i so­de bi­kar­bo­ne, 0,5 kg pre­zle, te 2 dl še­ćer­nog si­ru­pa (sku­va­nog od jed­na­kih ko­li­či­na še­će­ra i vo­de). Na­i­me, za sje­di­nja­va­nje sa­sto­ja­ka, tj. za do­bi­ja­nje ma­se ko­ja se mo­že »pe­le­ti­ra­ti«, ni­je upo­tre­blji­va či­sta vo­da jer bi se u njoj sa­stoj­ci ak­ti­vi­ra­li (tj. po­če­li bi da se raz­la­žu). Mo­ra se, da­kle, ko­ri­sti­ti še­ćer­ni si­rup, ko­ji se u me­ša­vi­nu po­bro­ja­nih su­vih sa­sto­ja­ka do­da­je po­ste­pe­no, uz ne­pre­kid­no me­ša­nje, a po­tom se do­bi­je­na sme­sa po­mo­ću ma­le ruč­ne pre­se pre­tva­ra u »ta­ble­te«, ko­je se če­tr­de­se­tak mi­nu­ta su­še u rer­ni, na 60-70 ste­pe­ni.

Na­rav­no, ni­sam hteo da kre­nem na pe­ca­nje pre ne­go što is­pro­bam ovu svo­ju ru­ko­tvo­ri­nu u »la­bo­ra­to­rij­skim« uslo­vi­ma. Uba­cio sam jed­nu »ta­ble­tu« u te­glu i vi­deo da funk­ci­o­ni­še ona­ko ka­ko po te­o­ri­ji i tre­ba, ras­ta­pa­ju­ći se oko 45 mi­nu­ta, uz kon­stant­no pra­vlje­nje »ma­gle«, pa smo moj pri­ja­telj Ca­ki i ja je­dva do­če­ka­li pr­vi dan bez ki­še da ode­mo da vi­di­mo ka­ko će ovo funk­ci­o­ni­sa­ti u prak­si... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 587-)