Pe­ca­nje sko­ba­lja u do­njem to­ku Sa­ve, po­seb­no na be­o­grad­skim te­re­ni­ma, sve je po­pu­lar­ni­je iz go­di­ne u go­di­nu. Ta atrak­tiv­na sport­ska ri­ba ov­de ne do­sti­že di­men­zi­je kao na re­ka­ma mren­skog ti­pa (Dri­ni, Li­mu, Z. Mo­ra­vi...), ali oni­ma ko­ji ume­ju da oda­be­ru pra­vo me­sto, pri­bor, pri­hra­nu i mam­ce omo­gu­ća­va istin­sko uži­va­nje

U ritmu vode velika

Po­čet­kom je­se­ni, ka­da Sa­va poč­ne la­ga­no da se hla­di, na njoj kod Be­o­gra­da, na po­jed­nim me­sti­ma, uglav­nom oni­ma sa šljun­ko­vi­tim dnom i du­bi­nom od 1,5 do 3 m – pro­ra­di sko­balj. Ja sam ovo­ga pu­ta se­zo­nu pe­ca­nja te ri­be na pre­sto­nič­kim te­re­ni­ma otvo­rio kod ku­pa­ti­la na Adi Ci­gan­li­ji. Taj lo­ka­li­tet je sa svih stra­na za­šti­ćen od ve­tra, što spla­vo­vi­ma, što gu­stom šu­mom, a ri­bo­lov je kom­fo­ran i za­hva­lju­ju­ći to­me što je oba­la iz­be­to­ni­ra­na i što se ko­li­ma mo­že od­lič­nim pri­la­zom do­ći do sa­me vo­de. Ka­ko je tih da­na, kra­jem pr­ve de­ka­de no­vem­bra, vre­me bi­lo ve­o­ma le­po – go­to­vo pro­leć­no – pe­cao sam od sa­mog svi­ta­nja pa sve do mra­ka, ne­ka­da sa vi­še uspe­ha, a ne­ka­da sa ma­nje.

ME­STO. Po­tes kod ku­pa­ti­la na ko­me se lo­vi sko­balj dug je oko tri­de­set me­ta­ra i pru­ža se ce­lom du­ži­nom ste­pe­ni­ca, te po de­se­tak me­ta­ra uz­vod­no i niz­vod­no od njih. Deo uz­vod­no od ste­pe­ni­ca je ma­lo pli­ći, sa vi­še tra­ve i spo­ri­jim to­kom, i on da­je ne­što sit­ni­jeg sko­ba­lja, dok je vo­da na de­lu is­pred ste­pe­ni­ca i ni­že njih br­ža i du­blja, i da­je krup­ni­ju ri­bu, ali je nju te­že ulo­vi­ti.

Da­lji­na na ko­joj se pe­ca di­rek­no za­vi­si od vo­do­sta­ja Sa­ve. Ako je on vi­ši od pro­seč­nog, tre­ba pe­ca­ti bli­že oba­li, a ako je ma­nji, ri­bu va­lja tra­ži­ti da­lje. U sva­kom slu­ča­ju, naj­bo­lje je lo­vi­ti tač­no na spo­ju br­že i spo­ri­je vo­de, bu­du­ći da ri­ba tu obi­ta­va, pa na to me­sto tre­ba i pla­si­ra­ti pri­ma­mu.

HRA­NA. To­kom pr­vih ovo­je­se­njih iz­la­za­ka na sko­ba­lja ni­sam za pri­ma­mu ko­ri­stio hleb, kao što se naj­če­šće či­ni, već ku­pov­ne bra­šna­ste pri­ma­me. Go­di­na­ma eks­pe­ri­men­ti­šu­ći sa ta­kvim hra­na­ma uve­rio sam se da je sav­ski sko­balj, ka­da je o nji­ma reč, znat­no iz­bir­lji­vi­ji od no­sa­re, de­ve­ri­ke i dru­ge be­le ri­be. Ali, upr­kos to­me, us­peo sam da do­đem do ne­ko­li­ko kom­bi­na­ci­ja ko­je su uvek da­va­le re­zul­ta­te, pa ih ovom pri­li­kom ot­kri­vam či­ta­o­ci­ma Ri­bo­lo­va... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 363-)