Nidžin dan za grdosije

U na­šim vo­da­ma se sva­ki klen te­žak pre­ko ki­lo­gra­ma mo­že sma­tra­ti tro­fej­nim, a ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca ne mo­že se po­hva­li­ti ni­jed­nim ulo­vom od 1,5 kg u ka­ri­je­ri. O to­me da će u jed­nom da­nu uhva­ti­ti tri dvo­ki­la­ša, Ni­dža ve­ro­vat­no ni­je ni sa­njao

Moj se­strić Ni­ko­la Stan­ko­vić je­dva je če­kao pre­sta­nak lo­vo­sta­ja i ne­de­lja­ma me je na­go­va­rao da se­zo­nu va­ra­li­ča­re­nja kle­na otvo­ri­mo već pr­vog da­na po is­te­ku za­bra­ne. Prem­da sam bio umo­ran i bli­zu od­lu­ke da lo­ma­ta­nje po za­ra­slim oba­la­ma Mla­ve tog 1. ju­na za­me­nim od­la­skom na po­po­dnev­nu drem­ku po­sle po­sla, ipak sam pri­stao da po pr­vi put ove go­di­ne po­se­ti­mo te­re­ne u do­njem to­ku re­ke.

U do­go­vo­re­no vre­me, Ni­dža me zo­ve i ja­vlja da nje­gov pik-ap ne­će da upa­li. »A i de­da ne­pre­sta­no bak­su­zi­ra da će da nas uhva­ti ki­ša. Haj­de mo­lim te do­đi po me­ne«, ka­že u oča­ju, iz­ga­ra­ju­ći od že­lje da za­ba­ci. Od­la­zim do mog ju­gi­ća i kon­sta­tu­jem da su mu gu­me is­pum­pa­ne. Opet ma­ler! Na br­zi­nu ih do­pum­pa­vam i kre­ćem. Auto pa­li kao mi­na, ali ne­što sla­bo vu­če i ga­si se. »Sve­ći­ce mo­ra­ju da se za­me­ne, ali o to­me će­mo mi­sli­ti su­tra«, ka­žem se­bi u bra­du dok se vo­zim do po­čet­ka se­la i Ni­ko­li­ne ku­će.

UBR­ZO STI­ŽE­MO NA­DO­MAK RE­KE, ali je is­pred nas ogrom­na ba­ra, ko­ju se ne usu­đu­jem da pre­ga­zim ju­gom, te par­ki­ram ko­la sa stra­ne. Va­di­mo opre­mu i od­mah kre­će­mo na jed­no od omi­lje­nih me­sta. Šta­po­ve ne­str­plji­vo mon­ti­ra­mo u ho­du i Ni­dža na kop­ču od­mah ka­či Rap­tu­re Hot Bean. Taj sjaj­ni vo­bler­čić, ko­ji je me­ni i mo­jim pri­ja­te­lji­ma već do­neo mno­go le­pih kle­no­va, Ni­ko­la je opre­mio jed­no­kra­kim udi­ca­ma bez po­vrat­ne ku­ki­ce. U se­bi kon­sta­tu­jem da je po­čeo da  pre­te­ru­je sa »ul­tra­sport­skim« pri­stu­pom. »Gde su ti, bre, tro­kra­ke?«, to­bo­že se lju­tim, a u stva­ri mi je dra­go što je moj se­strić iz­ra­stao u ri­bo­lov­ca ko­jim se po­no­sim.

»Sta­ni ti ov­de, a ja odoh ma­lo niz­vod­no. Vi­či ako bu­de ne­če­ga«, do­ba­cio sam mu u pro­la­zu i spu­stio se dva­de­se­tak me­ta­ra ni­že.

Ni­sam ni oka­čio va­ra­li­cu, a Ni­dža je već po­čeo da ga­la­mi.

»Imam ga! Imam ga! Ogro­man je, po­žu­ri!«

Klen kog je do­bio u pr­vom za­ba­ča­ju za­i­sta je bio ve­li­ki! Na svu sre­ću, tog sam da­na po­neo me­re­dov, što ina­če ni­je moj obi­čaj, jer mi sme­ta u pro­bi­ja­nju kroz gu­sto žbu­nje, dr­ve­će i tra­vu. Br­zo se sman­dr­lja­vam niz oba­lu, u na­di da se ne­ću okli­znu­ti i pa­sti pre­ko Ni­ko­le. Po­zi­ci­ja je vr­lo ne­zgod­na, ali šta je – tu je. Moj se­strić zna­lač­ki i bez for­si­ra­nja za­ma­ra ve­o­ma bor­be­nu ri­bu, ne do­zvo­lja­va­ju­ći joj ni za tren da ide ku­da ona že­li. Ne­ko­li­ko mi­nu­ta ka­sni­je, na po­vr­ši­ni se uka­zu­je klen ka­kvog do sa­da ni­sam vi­deo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 430-)