Signalizatorske simfonije

Mo­der­ni pri­stup lo­vu ša­ra­na pre­vas­hod­no je osmi­šljen za sta­ja­će vo­de i na nji­ma se naj­če­šće pri­me­nju­je. Ali za ne­ke ri­bo­lov­ce po­se­ban iza­zov pred­sta­vlja baš pe­ca­nje na ta­kav na­čin na re­ka­ma. Je­dan od naj­po­zna­ti­jih evrop­skih ša­ran­dži­ja, ro­đe­ni Ni­šli­ja ko­ji je bio i ne­mač­ki re­kor­der u lo­vu ša­ra­na još pre tri­de­se­tak go­di­na i me­đu pr­vim ri­bo­lov­ci­ma ko­ji su u kon­ti­nen­tal­nom de­lu Evro­pe pe­ca­li po prin­ci­pu »uhva­ti i pu­sti«, eks­klu­ziv­no za naš list ot­kri­va šta mu je u pr­vim iz­la­sci­ma ovog pro­le­ća do­ne­lo čak če­ti­ri krup­ne ri­be

Da je bi­lo sre­će, pa da je ova zi­ma bi­la ona­kva ka­kve su zi­me ne­kad bi­le, se­zo­nu 2024. bih otvo­rio već u pr­voj ne­de­lji ja­nu­a­ra. Ali ri­bo­lov na ne­mač­koj re­ci Ne­kar (na ko­joj već vi­še od 30 go­di­na pe­cam), zbog ve­li­kih ki­ša i ve­o­ma vi­so­kog vo­do­sta­ja još od po­lo­vi­ne no­vem­bra, ni­je bio mo­guć sve do kra­ja fe­bru­a­ra. Iz istog raz­lo­ga (zbog ne­po­volj­nih uslo­va na re­ci) se­zo­nu 2023. za­vr­šio sam na dva je­ze­ra, ali bez ob­zi­ra na to što sam tom pri­li­kom imao uspe­ha, ni­je mi bi­lo baš sta­lo da i 2024. za­poč­nem na sta­ja­ćoj vo­di. Ne­ka­ko mi je Ne­kar još uvek mno­go ve­ći iza­zov od bi­lo kog je­ze­ra, po­go­to­vo zi­mi.

SRE­ĆOM, KRA­JEM FE­BRU­A­RA JE VO­DO­STAJ ko­nač­no po­čeo da se do­vo­di u red. To kod me­ne kao i uvek iza­zi­va jak »svrab« na ša­ran­skim šta­po­vi­ma, pa od­mah po­či­njem da obi­la­zim me­sta na ko­ji­ma znam da se i po još uvek po­vi­še­nom vo­do­sta­ju mo­že za­ba­ci­ti, a uz to su i ve­o­ma za­ni­mlji­va za ša­ra­na. Opre­de­lio sam se za jed­nu od po­zi­ci­ja na ko­ji­ma je mo­gu­će ma­mac pla­si­ra­ti i bli­zu oba­le. Tem­pe­ra­tu­ra vo­de bi­la je oko 7° C, a ja sam pri­pre­mu me­sta po­čeo tro­dnev­nim pri­hra­nji­va­njem ras­kva­še­nom i za­tim krat­ko pro­ku­va­nom hra­nom za go­lu­bo­ve, po­ja­ča­nom ko­no­pljom i boj­li­ji­ma Ori­en­tal Ro­bin Red, na­rav­no iz mo­je Ba­its of Glory pa­le­te. Ta vr­sta boj­li­ja je ta­ko kon­ci­pi­ra­na da ih ša­ran mo­že je­sti i va­ri­ti i pri ni­skim tem­pe­ra­tu­ra­ma vo­de, ka­da mu je me­ta­bo­li­zam još uvek na mi­ni­mu­mu, pa mu je ta­kva i po­tre­ba za hra­nom. 

U AK­CI­JU SAM KRE­NUO USRED rad­ne ne­de­lje (u sre­du), jer ni­sam imao str­plje­nja da če­kam vi­kend. Do­la­zak na re­ku i pr­vi po­gled na nje­nu po­vr­ši­nu ni­su mno­go obe­ća­va­li. Bi­lo je ve­o­ma mno­go pr­ljav­šti­ne (li­šća, trav­ki, gran­či­ca, gra­na pa i ce­lih sta­ba­la), a i stru­ja je bi­la pri­lič­no ja­ka, što me je sve pri­mo­ra­va­lo da ko­ri­stim »be­kled« olo­va (spe­ci­jal­na kli­ze­ća olo­va za za­te­za­nje i po­ta­pa­nje naj­lo­na, ko­ja se ka­če na stru­nu na­kon što se za­ba­ci si­stem i on­da se pu­ste da niz nju pad­nu na dno što bli­že vr­hu šta­pa, ka­ko bi se što ve­ći deo naj­lo­na »za­le­pio« za pod­lo­gu, či­me se iz­be­ga­va da se bi­lo šta što re­ka no­si ka­či za nje­ga). 

NA­RAV­NO, PRE ZA­BA­CI­VA­NJA sam ma­lo pri­hra­nio oba spo­ta (tač­ke u ko­je sam pla­ni­rao da za­ba­cim) sa po oko 1 kg zr­ne­vlja i 250 g go­re­po­me­nu­tih boj­li­ja preč­ni­ka 16 mm. Na oba šta­pa sam imao Hit & Run Sa­fety Clip System, s tim što sam na šta­pu ko­jim sam ga pla­si­rao ma­lo da­lje od oba­le imao cr­ve­no-be­log »sne­ška be­li­ća« (tj. dva boj­li­ja na dla­ci – to­nu­ći i pli­va­ju­ći, preč­ni­ka 16 mm, u po­me­nu­tim bo­ja­ma), dok je na dru­gom šta­pu, za­ba­če­nom uz sa­mu oba­lu (gde je pre­ko le­ta po­jas tra­ve i lo­kva­nja), na kra­ju si­ste­ma bio pop-ap preč­ni­ka 16 mm i neon žu­te bo­je, sa aro­mom Ori­en­tal Spi­ce.

Da bi mo­ji mam­ci do­bi­li na atrak­tiv­no­sti, pri­ka­čio sam uz njih po je­dan »PVA Stick« (»PVA šta­pić«) na­pu­njen usit­nje­nim boj­li­ji­ma i istim zr­ne­vljem ko­jim sam i pri­hra­nji­vao. Tem­pe­ra­tu­ra vo­de sa­da je bi­la 8° C.

PR­VA NOĆ JE PRO­TE­KLA BEZ IKA­KVE ak­ci­je, ako ne ra­ču­na­mo to što je oko po­no­ći ki­ša po­če­la ne­mi­lo­srd­no da tu­če po kro­vu mog »mul­ti­va­na«. Uz zo­ru je idi­lič­ne zvu­ke cvr­ku­ta­nja sla­vu­ja i rav­no­mer­nog do­bo­va­nja ki­še na­ru­ši­lo pi­šta­nje jed­nog od mo­jih Carp So­un­der sig­na­li­za­to­ra, i to onog na kom je bio štap za­ba­čen uz oba­lu (tj. na po­lje iz­u­mr­le pro­šlo­go­di­šnje vo­de­ne tra­ve i lo­kva­nja).

Po­sle po­du­že bor­be, u mom me­re­do­vu na­šao se lep ša­ran go­lać. Nje­go­va du­ži­na i te­ži­na ni­su mi bi­li ni naj­ma­nje bit­ni, ali je­ste sa­ma či­nje­ni­ca da sam se­zo­nu otvo­rio uhva­tiv­ši go­la­ća, bu­du­ći da sam pro­šlu go­di­nu za­vr­šio bez ijed­nog upe­ca­nog ša­ra­na te vr­ste na Ne­kru. Svi osta­li bi­li su s kr­lju­šti­ma, a ta­kva jed­no­lič­nost u ulo­vi­ma, ka­da su broj­ni, me­ne ume da po­vu­če u mo­no­to­ni­ju, zbog če­ga sam start se­zo­ne s go­la­ćem do­ži­veo kao le­po pred­ska­za­nje. Eto, ako do sa­da ni­ste zna­li, sa­da zna­te i to da ima pa­si­o­ni­ra­nih ša­ran­dži­ja ko­je ima­ju ne­ke »bu­bi­ce« sa­mo nji­ma na ovom sve­tu va­žne...

Ali ma­lo na­kon što sam se po­zdra­vio s go­la­ćem, mo­rao sam da se po­ku­pim sa me­sta i po­hi­tam u rad­nju na po­sao. A ka­ko je tog da­na ki­ša ne­mi­lo­srd­no li­la, la­ko sam mo­gao da na­slu­tim šta će se de­si­ti s Ne­krom. Ni­vo re­ke je već na­red­nog da­na po­ras­tao za do­brih po­la me­tra i ri­bo­lov to­kom na­red­nih 5-6 da­na ni­je bio mo­guć. 

U UTO­RAK SAM PO­NO­VO PO­ČEO DA PRI­HRA­NJU­JEM me­sto na ko­jem sam uspe­šno otvo­rio se­zo­nu, i to istom ko­li­či­nom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 607. ko­ji je u pro­da­ji od pet­ka, 29.3.2024.-)