Spoj je je­dan od naj­va­žni­jih i naj­o­se­tlji­vi­jih de­lo­va sva­kog pe­ca­ro­škog šta­pa. Kod va­ra­li­ča­ra­ca, mu­ši­ča­ra­ca i dvo­del­nih i tro­del­nih mo­de­la za raz­li­či­te va­ri­jan­te du­bin­skog ri­bo­lo­va pri­me­nju­ju se da­nas če­ti­ri ti­pa spo­je­va. Evo šta tre­ba zna­ti o nji­ma i na šta obra­ti­ti pa­žnju pri iz­bo­ru i ku­po­vi­ni šta­pa

Ka­da se me­đu ri­bo­lov­ci­ma po­ve­de raz­go­vor o šta­po­vi­ma, bez ob­zi­ra na to za ko­ju su teh­ni­ku na­me­nje­ni, obič­no se sve vr­ti oko ide­al­ne du­ži­ne, te­ži­ne ba­ca­nja, ak­ci­je, vr­ste uglje­nič­nih vla­ka­na od ko­jih je blank iz­ra­đen, ce­ne... Znat­no se re­đe pri­ča o ti­po­vi­ma spo­je­va ko­ji­ma su seg­men­ti po­ve­za­ni, a to je iz­u­zet­no bit­no za do­no­še­nje za­ključ­ka o ukup­noj upo­tre­blji­vo­sti šta­pa i for­mi­ra­nje sli­ke o nje­go­vim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma. Kod te­le­skop­skih mo­de­la spoj je uvek istog ti­pa, bu­du­ći da se sva­ki seg­ment iz­vla­či iz pret­hod­nog, kod šte­ko­va ko­ji se ko­ri­ste za pe­ca­nje na plo­vak sva­ki seg­ment se na­ti­če na pret­hod­ni, a kod dvo­del­nih i vi­še­del­nih (tro­del­nih, če­tvo­ro­del­nih itd.) šta­po­va za va­ra­li­ča­re­nje, plov­ka­re­nje ili du­bin­ski ri­bo­lov pri­me­nju­ju se tri vr­ste spo­je­va, ko­ji­ma će­mo se u na­stav­ku ovo­ga tek­sta de­talj­no po­sve­ti­ti. No pre to­ga re­ci­mo ne­što o sa­mom spo­ju i o nje­go­vom uti­ca­ju na per­for­man­se ri­bo­lov­nog šta­pa.

spojevi

Sva­ki spoj u iz­ve­snoj me­ri ukru­ću­je štap i ma­nje ili vi­še mu me­nja ak­ci­ju pod op­te­re­će­njem, a ujed­no pred­sta­vlja i sla­bu tač­ku, u ko­joj naj­če­šće do­la­zi do pu­ca­nja ako spoj ni­je do­bro na­pra­vljen, ali i uko­li­ko se raz­la­ba­vi to­kom pe­ca­nja ili ako štap na po­čet­ku ne sa­sta­vi­mo pra­vil­no. Ri­bo­lov­ni štap iz­ra­đen iz jed­nog de­la ima ne­pre­ki­nu­tu kri­vu sa­vi­ja­nja pri op­te­re­će­nju, ko­je se mno­go bo­lje ras­po­de­lju­je po ce­loj du­ži­ni blan­ka, te sto­ga re­đe pu­ca od vi­še­del­nih, ali ka­da je dug pre­ko 2,1 m ve­o­ma je ne­prak­ti­čan za tran­sport, pa je za­to to ne­ka gor­nja gra­ni­ca du­ži­ne do ko­je se jed­no­del­ci uop­šte i pra­ve (kom­pro­mi­sno re­še­nje pred­sta­vlja­ju oko 2,4 m du­gi šta­po­vi kod ko­jih je dr­ška je­dan deo, a osta­tak dru­gi, po­put mo­de­la Oku­ma Sa­li­na, ko­ji pred­sta­vlja­mo u do­njem tek­stu, jer je nji­ho­va tran­sport­na du­ži­na do 1,8 m – prim. ur.).

U ra­ni­ja vre­me­na, šta­po­vi su ma­hom iz­ra­đi­va­ni iz dva de­la, dok su vi­še­del­ci bi­li nu­žno zlo. Pra­vlje­ni su ra­di la­kog tran­spor­ta, ali su bi­li pri­lič­no ne­po­pu­lar­ni jer su zbog ka­rak­te­ri­sti­ka ma­te­ri­ja­la, ko­ji su dik­ti­ra­li kon­struk­ci­o­na re­še­nja, bi­li znat­no te­ži i lo­ši­je ba­lan­si­ra­ni od dvo­del­nih, a i kri­va sa­vi­ja­nja bi­la je če­sto pri­lič­no de­for­mi­sa­na i ne­u­jed­na­če­na.

Da­nas su se stva­ri iz ko­re­na pro­me­ni­le, pa su šta­po­vi iz­ra­đe­ni iz vi­še de­lo­va (od tri do čak šest) prak­tič­no pot­pu­no iz­jed­na­če­ni po oso­bi­na­ma sa mo­de­li­ma na­pra­vlje­nim od (»stan­dard­na«) dva seg­men­ta. Naj­bo­lji do­kaz za tu tvrd­nju pru­ža­ju ka­ta­lo­zi naj­ce­nje­ni­jih pro­iz­vo­đa­ča... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 398-)