Riblja zona sumraka

Ve­ći­na ri­bo­lo­vač­kih na­tje­ca­nja se odr­ža­va da­nju, a za­ne­ma­ri­vo ma­li dio no­ću, u zo­ru ili u su­mrak. Na­rav­no, raz­log za ta­kvu sat­ni­cu vr­lo je lo­gi­čan – or­ga­ni­za­to­ri­ma i uče­sni­ci­ma je ta­ko naj­lak­še, a to što se ri­ba ta­da ne hra­ni naj­in­ten­ziv­ni­je ni­je pre­sud­no, jer su uvje­ti u sva­kom slu­ča­ju isti za sve. No sre­ćom, ta­kva su sa­mo na­tje­ca­nja, jer ka­da sa­mi od­re­đu­je­mo vri­je­me od­la­ska u ri­bo­lov, rav­na­mo se pr­ven­stve­no pre­ma ri­bljem ape­ti­tu.

Istina, po da­nu se udi­com uspje­šno hva­ta ve­ći­na ri­bo­lov­no za­ni­mlji­vih ja­dran­skih vr­sta – ar­bu­ni, kan­ta­ri, šar­zi, zu­ba­ci (ko­je je no­ću prak­tič­ki ne­mo­gu­će ulo­vi­ti) i sva si­la sit­ne ri­be, dok su noću glav­ni pli­jen ugo­ri, mu­ri­ne, mač­ke, uša­te, bu­gve... Ipak, ta je po­dje­la vrlo gruba i ne tre­ba je se sli­je­po dr­ža­ti.

BRAN­CI­NI KO­JI NA­STA­NJU­JU bli­zi­nu lu­ka u pra­vi­lu se hra­ne jed­na­kim in­ten­zi­te­tom i da­nju i no­ću. Ipak, va­ra­li­ča­ri luč­kog bran­ci­na lo­ve go­to­vo is­klju­či­vo no­ću, i to za­si­gur­no ne zbog to­ga što pa­te od ne­sa­ni­ce. Bu­du­ći da su luč­ke oba­le re­do­vi­to osvi­je­tlje­ne, pod mo­rem se to svje­tlo ra­si­pa, stva­ra­ju­ći do­jam svi­ta­nja. I dok se sit­na ri­ba, po­put ga­vu­na ili in­ću­na, u ve­li­kim ja­ti­ma po no­ći oku­plja u ta­kvim osvi­je­tlje­nim zonama, bran­ci­ni kr­sta­re po nji­ho­vim ru­bo­vi­ma. U tom po­ja­su sla­be i ogra­ni­če­ne vi­dlji­vo­sti, svje­tlo i sje­na ostva­ru­ju po­se­ban, go­to­vo ilu­zi­o­ni­stič­ki efekt, ko­ji pre­da­to­ri­ma omo­gu­ću­je iz­ne­nad­no po­ja­vlji­va­nje i jed­na­ko iz­ne­nad­no ne­sta­ja­nje. Ta­ko bran­ci­ni pot­pu­no ne­vi­dlji­vi za po­ten­ci­jal­ni pli­jen kr­sta­re, oda­be­ru tre­nu­tak na­srta­ja i žr­tvu, te od­jed­nom na­pa­da­ju (pri tom po­sta­ju­ći vi­dlji­vi) da bi u idu­ćem tre­nut­ku po­no­vo »ne­sta­li«... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 329-)