Sad ću da upe­cam krup­ni­ju!

Čak i na na­šim vo­da­ma, na ko­ji­ma je ri­ba po pra­vi­lu uvek mno­go bo­lje ra­di­la ju­če i na ko­ji­ma pro­se­čan ri­bo­lo­vac uglav­nom ima sve ma­nje šan­se da do­đe do tro­fej­nog ulo­va, de­si se da ka­pi­tal­na jedinka uda­ri baš on­da ka­da pe­ca­roš že­li da se to de­si. Šta­vi­še, ne­ka­da se ja­ve i dve!

Kad god se vi­di­mo, be­o­grad­ski sto­ma­to­log i pa­si­o­ni­ra­ni va­ra­li­čar An­drej Ko­va­če­vić zva­ni Bu­đa­vi, sa ko­jim u po­sled­nje vre­me pri­lič­no če­sto pe­cam, za­mo­li me: »Od­ve­di me jed­nom ne­gde da uhva­tim štu­ku od 5-6 ki­la, da je pre­pa­ri­ram i iz­lo­žim u or­di­na­ci­ji«. Iako znam da sam da­le­ko od ta­kvog struč­nja­ka za lov štu­ke da bih 2018. go­di­ne u Sr­bi­ji mo­gao da ga od­ve­dem na me­sto na ko­me će uhva­ti­ti štu­ku ka­kvu moj sin Alek­sa i ja, uz de­se­ti­ne iz­la­za­ka, u naj­bo­ljem slu­ča­ju upe­ca­mo jed­nom go­di­šnje, pri­hva­tio sam igru. Kad je od me­ne kra­jem sep­tem­bra te­le­fo­nom na­no­vo tra­žio to isto, od­go­vo­rio sam mu:

– IMA­LI SMO JU­ČE NE­KO­LI­KO ma­njih na Ko­sto­lač­kom du­nav­cu, ali znam gde sa­da ži­ve ne­ke »ma­me«. Do­đi su­tra ako mo­žeš, uze­će­mo ča­mac od Va­le­ta (Vla­da­na Sto­ji­će­vi­ća, du­go­go­di­šnjeg sa­rad­ni­ka Ri­bo­lo­va, ko­ji ži­vi na oba­li te vo­de – prim. ur.) i za­vr­ši­će­mo ti to pre­pa­ri­ra­nje – pred­lo­žio sam pot­pu­no ozbilj­no i do­go­vor je od­mah pao.

Oblač­no i ti­ho – gla­si­la je me­te­o­ro­lo­ška prog­no­za za 30. sep­tem­bar, ali je ta ne­de­lja sva­nu­la oku­pa­na sun­cem, sa ve­trom ko­ji je bi­vao sve ja­či. Bu­đa­vi je sti­gao u do­go­vo­re­no vre­me, i po­što smo po­pi­li ka­fu, sa­če­ka­li smo da moj sin na­pra­vi ne­ko­li­ko re­zer­vnih saj­li­ca i mon­ti­ra dve ve­li­ke gu­me­ne ha­rin­ge na si­ste­me sa džig gla­vom i do­dat­nom tro­kra­kom, a on­da smo ku­pi­li po bu­rek i kre­nu­li put Ko­stol­ca.

Na­kon što smo uto­va­ri­li pri­bor i opre­mu u nje­gov me­tal­ni ča­mac, Va­le je re­kao: – Znaš sve. Mi ne­će­mo bi­ti kod ku­će ve­če­ras, pa ključ osta­vi na sta­rom me­stu – a on­da je do­dao da oba­ve­zno po­ne­sem ve­li­ka ve­sla, po­što ni­sam hteo da uzmem mo­tor.

– Ne­ma po­tre­be, znaš da sam ja struč­njak za kr­mi­cu. Ma­lo re­kre­a­ci­je mi ne­će ško­di­ti – od­mah­nuo sam ru­kom.

Da sam po­gre­šio po­sta­lo mi je ja­sno ne­pun mi­nut ka­sni­je, ka­da sam uvi­deo ko­li­ko je na­por­no ma­lim ve­slom po­kre­ta­ti ve­li­ki i te­žak ča­mac sa tri ga­ba­rit­na čla­na po­sa­de uz ve­tar ko­ji je sve ja­če du­vao. Ali ni­sam od­u­sta­jao i po­la sa­ta ka­sni­je sti­gli smo ne­ka­ko do oba­le ko­ja je bi­la u ka­kvoj-ta­kvoj za­ve­tri­ni. Pred­lo­žio sam da se po­la­ko se­li­mo s me­sta na me­sto i da na sva­koj iz­gled­noj po­zi­ci­ji spu­stim ma­lo si­dro ko­je sam po­neo od ku­će i ko­je mi je pre po­la­ska is­pa­lo iz ru­ke i pa­lo na de­sno sto­pa­lo, što sam pro­tu­ma­čio kao do­bar znak. Na­rav­no, ni­je pro­šlo mno­go dok ni­sam shva­tio da će nam ve­tar i u »za­ve­tri­ni« pra­vi­ti pro­ble­me, ta­ko da će se moj ri­bo­lov ovog pu­ta po sve­mu su­de­ći uglav­nom sve­sti na ve­sla­nje i po­sta­vlja­nje čam­ca u ide­a­lan po­lo­žaj za mo­ja dva kom­pa­njo­na. »Šta je – tu je, daj da Bu­đa­vi ko­nač­no uhva­ti štu­ku za or­di­na­ci­ju«, po­mi­slio sam i ba­cio se na po­sao.

PR­VU RI­BU UPE­CAO je Alek­sa, na ve­li­ki spi­ner­bejt, ko­ji nam je pre ne­ko­li­ko go­di­na po­klo­nio Mi­ha­i­lo Živ­ko­vić, fan­ta­sti­čan va­ra­li­čar i još bo­lji atle­ti­čar i tri­a­tlo­nac. Bi­la je to le­pa ki­la­ši­ca, ko­ju sam sli­kao na dva pot­pu­no raz­li­či­ta na­či­na ka­ko bih An­dre­ju i Alek­si de­mon­stri­rao ka­ko vešt fo­to­graf mo­že da »po­ve­ća« ri­bu u ru­ka­ma ri­bo­lov­ca. Ne­što ka­sni­je upi­sao sam se i ja, ali Bu­đa­vog štu­ke ni­su hte­le, pa sam već po­čeo da bri­nem.

– Ne­ma fr­ke, uhva­ti­će Bu­đa­vi ka­pi­tal­ku pred­ve­če. Ne bri­ni – »ute­šio« me je ma­lo pre ne­go što sam pred­lo­žio da se upr­kos ve­tru pre­me­sti­mo uz dru­gu oba­lu.

– Ov­de se če­sto hva­ta­ju krup­ne. Du­bi­na je pre­ko tri me­tra, ali je dno ob­ra­slo gu­stom dre­zgom. Pu­sti va­ra­li­cu da po­to­ne, ali ne pre­du­bo­ko i vu­ci je po­la­ko iz­nad tra­ve – po­sa­ve­to­vao sam ga dok sam ti­ho ve­slao pre­ma iz­gled­noj po­zi­ci­ji... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 465-)