Komarci i trimovani mamci

Svako ko je bar ne­ko­li­ko pu­ta u ži­vo­tu pe­cao na ne­kom ko­mer­ci­jal­nom re­vi­ru zna da ri­bo­lov ni tu ni­je de­či­ja igra, bez ob­zi­ra na ve­li­ku ko­li­či­nu ri­be na ma­lom pro­sto­ru (u po­re­đe­nju sa otvo­re­nim vo­da­ma). Šta­vi­še, ne­ret­ko se de­ša­va da i vr­sni ri­bo­lov­ci mo­ra­ju da se po­do­sta po­tru­de da bi ima­li uspe­ha, ali se sve to za­bo­ra­vi ka­da se pro­na­đe do­bit­na kom­bi­na­ci­ja

Po za­vr­šet­ku dr­žav­nog pr­ven­stva u fi­de­ru, ko­je je za me­ne pred­sta­vlja­lo kul­mi­na­ci­ju tak­mi­čar­ske se­zo­ne, do­go­vo­rio sam se sa pri­ja­te­lji­ma i klup­skim ko­le­ga­ma Ser­ge­jem Sto­ja­no­vi­ćem i Di­mi­tri­jem Nin­ko­vi­ćem da u su­bo­tu, 26. ok­to­bra, ode­mo na ko­mer­ci­jal­ni re­vir Oaza u bač­kom se­lu Glo­žan, ka­ko bi­smo se­bi pri­u­šti­li je­dan dan naj­o­pu­šte­ni­jeg mo­gu­ćeg pe­ca­nja u do­brom dru­štvu. Iz Be­o­gra­da smo kre­nu­li već oko po­la pet uju­tru, a us­put smo na­pra­vi­li sa­mo jed­nu krat­ku pa­u­zu, ta­ko da smo na je­ze­ro sti­gli oko 6,30 č. Od­mah smo za­u­ze­li me­sta i po­če­li ne­str­plji­vo da se pri­pre­ma­mo za ri­bo­lov, skla­pa­ju­ći pri­bor i pra­ve­ći pri­hra­nu. Još pre po­la­ska smo se do­go­vo­ri­li da će­mo sva tro­ji­ca pe­ca­ti me­tod fi­der teh­ni­kom, te da će­mo na hra­ni­li­ce le­pi­ti bra­šna­stu hra­nu Me­leg Ba­it Mo­squ­i­to (ko­ma­rac) i mi­kro­pe­le­te iste fir­me i aro­me, odvo­je­no ili kom­bi­no­va­no, a da će­mo od ma­ma­ca for­si­ra­ti »pop-apo­ve«, tj. mi­ni­ja­tur­ne pli­va­ju­će boj­li­je, mon­ti­ra­ne na dla­ku.

DU­BI­NA NA JE­ZE­RU ne pre­la­zi 1,2 m, pa smo bi­li si­gur­ni da ri­ba ne­će bi­ti na­ro­či­to ak­tiv­na i agre­siv­na u vo­di ko­ja se ipak hla­di, upr­kos nat­pro­seč­no vi­so­kim dnev­nim tem­pe­ra­tu­ra­ma, a pret­po­sta­vlja­li smo i da će tre­ba­ti ma­lo str­plje­nja pre ne­go što uop­šte kre­ne da se ja­vlja. Bi­lo je pri­met­no da se ri­ba kre­će u bli­zi­ni saj­le raz­vu­če­ne pre­ko je­ze­ra na še­zde­se­tak me­ta­ra od oba­le, pa smo re­ši­li da na toj da­lji­ni od star­ta pe­ca­mo bez uobi­ča­je­nog po­čet­nog hra­nje­nja, po­što smo pro­ce­ni­li da bi buć­ka­nje pre mo­glo da uz­ne­mi­ri na­šu po­ten­ci­jal­nu lo­vi­nu ne­go da je pod­stak­ne da in­ten­ziv­ni­je je­de. No za­to smo hra­nu pla­si­ra­li na da­lji­nu od 30 m, sa ide­jom da ka­sni­je pro­ba­mo da tu pe­ca­mo i da vi­di­mo da li će ri­ba uop­šte pri­ći na to hra­ni­li­šte to­kom da­na.

Kao što smo i pret­po­sta­vi­li da će bi­ti slu­čaj, ama baš ni­šta se ni­je de­ša­va­lo du­že od jed­nog sa­ta. Po­sle ot­pri­li­ke 80 mi­nu­ta, Ser­gej ko­nač­no ima pr­vi uda­rac, ali ga pro­ma­šu­je, tj. kon­tri­ra u pra­zno. Ne­du­go za­tim i ja imam tr­zaj, za­te­žem i ri­ba je na šta­pu. Bio je to ša­ran kr­lju­štar, te­žak 3 kg. Ser­gej, ko­ji je na ovom je­ze­ru pe­cao vi­še pu­ta, re­kao nam je da su ri­be te te­ži­ne naj­če­šći ulov i da je ve­li­ka ve­ro­vat­no­ća da će­mo ta­kve do­bi­ja­ti to­kom ce­log da­na. Na­kon to­ga, ša­ran je uisti­nu po­čeo da se ja­vlja spo­ra­dič­no svoj tro­ji­ci, bez ika­kvog rit­ma ili pra­vi­la, što i je­ste oče­ki­va­no na sta­ja­ći­ci pro­seč­ne du­bi­ne oko jed­nog me­tra, kra­jem ok­to­bra.

Svi smo prak­tič­no isto­vre­me­no re­ši­li da pro­ve­ri­mo ho­će li bi­ti bo­lje na ma­njoj da­lji­ni, ali na njoj Ser­gej i ja ni­smo ima­li ni­ka­kvog uspe­ha, dok je Di­mi­tri­je upe­cao jed­nog ša­ra­na. Vi­dev­ši da ne­ma raz­li­ke u ak­tiv­no­sti ri­be, br­zo smo se vra­ti­li pe­ca­nju na 60 m, bli­zu saj­le, ali smo ipak odr­ža­va­li to bli­že hra­ni­li­šte, u na­di da će ri­ba »le­ći« na nje­ga u ne­kom mo­men­tu u to­ku da­na.

KO­RI­STI­LI SMO HRA­NI­LI­CE... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 493-)