Zbunjivanje protivnika

Jed­na od naj­ve­ćih raz­li­ka iz­me­đu ne­u­spe­šnog i uspe­šnog va­ra­li­ča­ra ogle­da se u na­či­nu na ko­ji pre­da­to­ri­ma nu­de ve­štač­ki ma­mac. Pr­vi to ra­di ne zna­ju­ći ni gde mu se va­ra­li­ca tač­no na­la­zi ni­ti ka­ko se po­na­ša, dok je dru­gi u ne­pre­kid­nom kon­tak­tu sa njom i u sta­nju je da u jed­nom za­ba­ča­ju pre­tra­ži ne­ko­li­ko slo­je­va vo­de i pro­me­ni ne­ko­li­ko pre­zen­ta­ci­ja tra­že­ći do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju

Je­dan od ključ­nih pred­u­slo­va uspe­ha u lo­vu smu­đa (i dru­gih gra­blji­vi­ca) ve­štač­kim mam­ci­ma je­ste da va­ra­li­ca u bli­zi­nu ri­be bu­de do­ve­de­na na na­čin ko­ji će pre­da­to­ru stvo­ri­ti ilu­zi­ju o la­kom i bes­po­moć­nom ple­nu i pod­sta­ći ga na na­pad. U ko­joj me­ri će pre­zen­ta­ci­ja bi­ti efi­ka­sna za­vi­si od iz­gle­da va­ra­li­ce u da­tom okru­že­nju i od to­ga ka­ko je pri­vu­če­na u zo­nu na­pa­da (tj. u vid­no po­lje smu­đa) i iz­ve­de­na iz nje.

Reč »va­ra­li­ča­re­nje« uka­zu­je da je to na­čin pe­ca­nja ko­jim va­ra­mo ri­bu, stva­ra­ju­ći joj uti­sak da je ve­štač­ki ma­mac za­pra­vo živ stvor ko­ji spa­da u nje­nu pri­rod­nu hra­nu, i to va­lja ima­ti na umu to­kom ri­bo­lo­va. Va­ra­li­ca tre­ba da bu­de uoč­lji­va i da vi­bra­ci­jom i kre­ta­njem u oče­ki­va­nom prav­cu imi­ti­ra pri­rod­no po­na­ša­nje ri­bi­ce iz­dvo­je­ne iz ja­ta, ko­ja je za gra­blji­vi­cu ja­sno de­fi­ni­san plen. S ob­zi­rom na to da joj ne­do­sta­ju mi­ris i ukus, te da su joj iz­gled i kre­ta­nje sa­mo slič­ni pri­rod­nim (če­sto ni­ti iz­gle­da kao ri­bi­ca ni­ti se ta­ko kre­će), ce­lu »pred­sta­vu« tre­ba ma­lo »za­ma­gli­ti«, tj. ne do­zvo­li­ti smu­đu da stek­ne pot­pu­nu sli­ku o objek­tu u nje­go­vom vid­nom po­lju. Ali ka­ko po­sti­ći da va­ra­li­ca bu­de do­volj­no uoč­lji­va i iri­tant­na, a ipak ne to­li­ko ja­sno vi­dlji­va da po­sta­ne sum­nji­va?

AKO SMU­ĐU VA­RA­LI­CU PRE­ZEN­TU­JE­MO ta­ko da je on mo­že pro­ve­ri­ti svim ču­li­ma – vi­dom, boč­nom li­ni­jom (pre­ko vi­bra­ci­je ili zvu­ka), uku­som i mi­ri­som, naš po­ku­šaj pod­va­le će u ne­kom seg­men­tu bi­ti raz­ot­kri­ven i na­pad ne­će usle­di­ti. Zbog to­ga ne­ko od ču­la tre­ba is­klju­či­ti iz igre, a ilu­zi­ja je naj­u­spe­šni­ja ako uspe­mo da to uči­ni­mo sa vi­dom. S ob­zi­rom na to da smuđ naj­ak­tiv­ni­je lo­vi u uslo­vi­ma sla­be vi­dlji­vo­sti – u za­mu­će­noj vo­di, u sen­ci obje­ka­ta u vo­di i onih nad njom, no­ću ili ka­da je dan obla­čan, u mrač­nim du­bi­na­ma i u pe­nu­ša­voj i za­ta­la­sa­noj vo­di u ko­joj se u mno­štvu šu­mo­va ni­šta u do­volj­noj me­ri ne vi­di ni­ti ose­ća – ja­sno je ko­ji je na­čin pre­va­re naj­lo­gič­ni­je oda­bra­ti. Ču­lu vi­da tre­ba pru­ži­ti sa­mo ne­do­volj­no ja­snu si­lu­e­tu, a boč­noj li­ni­ji sup­til­ni­ju vi­bra­ci­ju. To je do­volj­no da va­ra­li­ca bu­de uoče­na u čul­nom do­me­tu, a ne­do­volj­no da auto­mat­ski bu­de od­ba­če­na.

In­te­re­so­va­nje za va­ra­li­cu bi­će ve­će ako se ona pri­mi­če na du­bi­ni na ko­joj smuđ lo­vi i iz oče­ki­va­nog ugla. Njen pro­laz kroz zo­nu na­pa­da ne sme bi­ti ni brz, a ni pre­vi­še spor... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 385-)