Vožnja kroz kanal

Ko­lu­ba­ra je jed­na od re­ka ko­je kra­jem je­se­ni i to­kom zi­me oži­ve jer ih ma­sov­no za­po­sed­nu lju­bi­te­lji lo­va sko­ba­lja. Na naj­i­zgled­ni­jim te­reni­ma tra­ži se ta­da me­sto vi­še, ali i na nji­ma uspeh može izostati. Naj­bo­lje pro­la­ze oni ko­ji oda­be­ru do­bru pri­hra­nu i ma­mac po­nu­de u zo­ni u ko­joj je gru­pi­san naj­ve­ći deo ri­be

Sve re­ke u Sr­bi­ji do­ži­vlja­va­ju ma­nje vi­še istu sud­bi­nu. Ma­lo je onih na ko­ji­ma ni­su vi­dlji­vi ru­žni tra­go­vi »ci­vi­li­za­ci­je« – od me­nja­nja i uni­šte­nja oba­la i oko­li­ne (šljun­ka­re, pri­vat­na »pri­sta­ni­šta«, spla­vo­vi i so­je­ni­ce – če­sto ne­le­gal­no po­sta­vlje­ni ili po­dig­nu­ti) pa sve do kon­stant­nih ili po­vre­me­nih za­ga­đe­nja. Ta­kvim po­stu­pa­njem se po­seb­no ve­li­ka šte­ta na­no­si ma­njim vo­do­to­ci­ma, a na uda­ru su po­naj­pre oni ko­ji se na­la­ze u bli­zi­ni »stra­te­ških« (in­du­strij­skih) obje­ka­ta i ve­ćih na­se­lja. Jed­na od te­ku­ći­ca ko­je su po­seb­no ugro­že­ne je Ko­lu­ba­ra. Ona od me­sta svog na­stan­ka kod Va­lje­va, pa sve do ušća u Sa­vu kod Obre­nov­ca, do­ži­vlja­va tu­žnu sud­bi­nu. Tok joj je vi­še pu­ta iz­me­štan, ni­su je za­o­bi­šla ni sva­ko­ja­ka za­ga­đe­nja, ka­ko od po­vr­šin­skih ko­po­va uglja i nje­go­vog is­pi­ra­nja na pod­ruč­ju op­šti­ne La­za­re­vac, ta­ko i od po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vod­nje, ali ova re­ka kao ne­kim ču­dom i da­lje ži­vi, pa ume da po­da­ri i bo­ga­te ulo­ve u po­je­di­nim de­lo­vi­ma go­di­ne, a pre sve­ga u hlad­ni­jem pe­ri­o­du.

VEĆ NA PR­VE MRA­ZE­VE sko­balj re­a­gu­je in­ten­ziv­no se hra­ne­ći, a to na­sta­vlja da či­ni to­kom ka­sne je­se­ni i pre­ko zi­me, sku­plja­ju­ći ener­gi­ju za mrest ko­ji mu pred­sto­ji po­čet­kom pro­le­ća. Ove go­di­ne su okol­no­sti ri­bo­lov­ci­ma do­dat­no išle na ru­ku, jer se za­hla­đe­nje po­klo­pi­lo sa pri­lič­no vi­so­kim vo­do­sta­jem Sa­ve za to do­ba go­di­ne, što je ko­lu­bar­skog sko­ba­lja pod­sta­klo na još ve­ću ak­tiv­nost. Vr­lo br­zo su se do­bre ve­sti pro­ču­le, pa su bu­lju­ci ri­bo­lo­va­ca po­če­li da op­se­da­ju sve iole iz­gled­ni­je lo­ka­ci­je.

Za­to je u ovom pe­ri­o­du, da bi­smo do­šli do do­bre po­zi­ci­je, po­treb­no ne sa­mo da zna­mo gde ide­mo, već i da stig­ne­mo na Ko­lu­ba­ru pre svi­ta­nja. Ali ni sam do­la­zak na iz­gle­dan po­tes (bi­lo da ga po­zna­je­mo od­ra­ni­je ili da nam ga je ot­krio ne­ki ko­le­ga) ni za­u­zi­ma­nje me­sta ne zna­če auto­mat­ski da će­mo se na­pe­ca­ti, jer ni­je lo­vi­na svu­da gde za­ba­ci­mo. Kon­fi­gu­ra­ci­ja dna na Ko­lu­ba­ri je vr­lo pro­men­lji­va, a ri­ba je ma­sov­no kon­cen­tri­sa­na u uza­nom »glav­nom« ka­na­lu, ko­ji uglav­nom kri­vu­da oko sre­di­ne ko­ri­ta, ali tu i ta­mo skre­će ka oba­li. U ka­na­lu ri­ba na­la­zi skro­vi­šte, ali se u nje­mu i hra­ni, ta­ko da su ulo­vi van nje­ga ma­hom po­je­di­nač­ni i na­su­mič­ni. Na onim ret­kim de­lo­vi­ma gde je dno rav­ni­je, tj. ne­ma ka­na­la, mo­ra­mo pro­ba­ti da son­di­ra­njem (ko­jim se tra­ži i ka­nal) ot­kri­je­mo naj­du­blju tač­ku i da tu ri­bi po­nu­di­mo pri­ma­mu i ma­mac.

Na Ko­lu­ba­ri se mo­gu pri­me­nji­va­ti sve teh­ni­ke lo­va mir­nih ri­ba, ali je plo­vak u ne­ma­loj pred­no­sti u od­no­su na fi­der. Plov­ka­re­njem je lak­še pro­na­ći po­zi­ci­ju na ko­joj se lo­vi, a ka­če­nja i ki­da­nja si­ste­ma su znat­no re­đa ne­go pri fi­de­ri­sa­nju. Ali naj­ve­ća pred­nost pe­ca­nja vo­žnjom plov­ka bo­lo­nje­ze šta­pom je u to­me što mo­že­mo pro­na­ći ri­bu, ko­ja ume da se gru­pi­še čak i ne­ko­li­ko de­se­ti­na me­ta­ra niz­vod­no od hra­nje­ne zo­ne.

KA­DA JE O PRI­BO­RU REČ, ova re­ka ni­je pre­vi­še zah­tev­na. Sva­ki so­li­dan bo­lo­njez od 5 m bi­će sa­svim do­vo­ljan... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 417-)