Tek poneko ripče

Kra­jem ma­ja je do me­ne sti­gla vest da se na Ni­ša­vi u pi­rot­skom kra­ju po­vre­me­no hva­ta­ju iz­u­zet­no krup­ne pa­strm­ke, te­ške i pre­ko 1,5 kg. Ka­ko mi je to zvu­ča­lo sko­ro ne­ve­ro­vat­no, za­mo­lio sam kom­ši­ju, ko­ji je ro­dom iz tog kra­ja, da se ras­pi­ta ka­ko stva­ri tre­nut­no sto­je, da ne bih uza­lud kre­tao na put.

On je od­mah po­slao SMS po­ru­ku svom ze­tu, od ko­ga smo sa­zna­li da si­tu­a­ci­ja na Ni­ša­vi u oko­li­ni Pi­ro­ta ni­je ni iz­bli­za ta­ko do­bra i da su ulo­vi iole krup­ni­jih pa­strm­ki za­pra­vo vr­lo ret­ki. »Na va­ra­li­cu i mu­ši­cu mo­že da se uhva­ti je­di­no po­ne­ki klen do po­la ki­lo­gra­ma, a ri­be je sve ma­nje, jer se mno­go kra­de mre­ža­ma, stru­jom i vi­lju­ška­ma. Ako ho­ćeš da pe­caš pa­strm­ku, bo­lje idi na Vi­so­či­cu«, sta­ja­lo je u po­ru­ci sa li­ca me­sta.

Prem­da sam bio pri­lič­no raz­o­ča­ran, po­mi­slio sam da mo­žda ni­je sve baš ta­ko cr­no ka­ko se raz­o­ča­ra­nom ko­le­gi či­ni (što ne bi bio pr­vi ta­kav slu­čaj), pa sam re­šio da po­čet­kom ju­na ipak lič­no pro­ve­rim šta se de­ša­va u gor­njem to­ku re­ke na ko­joj ina­če naj­če­šće lo­vim (na pod­ruč­ju Ni­ša). Na­kon što sam sti­gao u 75 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­ni Pi­rot, naj­pre sam ob­i­šao grad­ski deo re­ke, ali mi se ni­je pe­ca­lo na ur­ba­ni­zo­va­nom ke­ju i še­ta­li­štu, pa sam kre­nuo uz­vod­no, na deo na ko­me Ni­ša­va iz­gle­da kao pra­va, di­vlja pla­nin­ska re­ka... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 326-)