Sve po planu

Iako je jed­na od aloh­to­nih ri­ba na­ših vo­da, onima koji pecaju na je­ze­rima i ka­na­lima amur je zbog svo­je ve­li­či­ne i bor­be­no­sti draga lovina. No upr­kos to­me, uglav­nom se hva­ta uz­gred­no, pri lovu ša­ra­na, a tek po­ne­ko po­ku­ša­va da ci­lja­no ide na ovog krup­nog i bor­be­nog bi­ljo­je­da.

Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca ko­ji pe­ca­ju za svo­ju du­šu na vo­du idu ka­da su vre­men­ske pri­li­ke, uklju­ču­ju­ći i tem­pe­ra­tu­ru, po­volj­ne (ka­da je vre­me su­vo i ne du­va jak ve­tar). Za raz­li­ku od njih, tak­mi­ča­ri pe­ca­ju on­da ka­da je nad­me­ta­nje za­ka­za­no, te su pri­nu­đe­ni da se pri­la­go­đa­va­ju kon­kret­nim uslo­vi­ma, baš kao i oni re­kre­a­tiv­ci ko­ji ne­ma­ju pre­vi­še slo­bod­nog vre­me­na, pa mo­ra­ju na vo­du ma­kar »se­ki­re pa­da­le«. Po­čet­kom ju­na vru­ći­ne su ne­ko­li­ko da­na bi­le ve­li­ke, va­zdu­šni pri­ti­sak vi­sok, a du­vao je ju­go­i­stoč­ni ve­tar; pa­la je ko­li­či­na ki­se­o­ni­ka u vo­di i ri­ba je na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma ra­di­la sla­bo, znat­no lo­ši­je ne­go u apri­lu i ma­ju. Ali baš mo­guć­nost da se oku­šam u te­škim uslo­vi­ma i pro­ve­rim ne­ke svo­je te­o­ri­je o tak­ti­ci, mam­ci­ma i pri­ma­mi pod­sta­kle su me da iza­đem na vo­du.

Od­lu­čio sam se za je­ze­ro Cr­ni vir i od­mah pa­žlji­vo pro­u­čio za­be­le­ške sa ra­ni­jih pe­ca­nja na toj sta­ja­ći­ci u ovo vre­me. Re­šio sam da pro­bam da lo­vim amu­ra, pa sam to­me mo­rao da pri­la­go­dim stra­te­gi­ju i mam­ce. On je, na­i­me, pre­te­žno bi­ljo­jed – od­ra­sli pri­mer­ci hra­ne se uglav­nom vo­de­nim ra­sti­njem, ali je­du i sit­ne bes­kič­me­nja­ke. Mno­ge ša­ran­dži­je, če­ka­ju­ći svo­ju omi­lje­nu ri­bu, upe­ca­ju po­ne­kog amu­ra, ali po­sto­je pro­ve­re­ni re­cep­ti za po­ve­ća­va­nje šan­si za ulov tog bor­be­nog ci­pri­ni­da ko­ji mo­že da na­ra­ste i do 1,5 m i da bu­de te­žak i če­tr­de­se­tak ki­lo­gra­ma.

AMU­RU OD­GO­VA­RA TO­PLA VO­DA, u ko­joj ima do­sta nje­go­ve pri­rod­ne hra­ne (bi­lja), pa je sa­svim lo­gič­no što je iz­ra­zi­to ak­ti­van od ka­snog pro­le­ća do ra­ne je­se­ni, i to tim vi­še što je vo­da to­pli­ja. On vo­li da kr­sta­ri uz oba­lu, a i da se za­dr­ža­va na me­sti­ma na ko­ji­ma vo­će sa dr­ve­ća pa­da u vo­du. Sun­če­vi zra­ci ga pri­vla­če po­put mag­ne­ta, pa se u vre­lim let­njim da­ni­ma ra­do kre­će po po­vr­ši­ni, što sve tre­ba ima­ti u vi­du ka­da smi­šlja­mo tak­ti­ku.

Tog 10. ju­na sti­gao sam na je­ze­ro oko 5,30 č, ras­pa­ko­vao pri­bor i po­sve­tio se pro­u­ča­va­nju po­zi­ci­je ko­ju sam iza­brao, sa že­ljom da je upo­znam, bu­du­ći da ni­ka­da ra­ni­je ni­sam pe­cao na njoj. Od­mah mi je pa­lo u oči da se duž go­to­vo ce­le su­prot­ne oba­le u li­ni­ji mog me­sta gra­ne dr­ve­ća spu­šta­ju ka vo­di, a da je či­sto sa­mo oko dva me­tra uz gra­ni­cu sa na­red­nom po­zi­ci­jom, le­vo od me­ne. Od­lu­čio sam da dva si­ste­ma za­ba­cim u taj či­sti deo, i to tik uz oba­lu, a da tre­ći pla­si­ram de­sno, is­pod gra­na.

Bez­broj­na is­ku­stva sa raz­li­či­tih vo­da go­vo­re da je u lo­vu amu­ra ve­o­ma va­žno da ma­mac ne bu­de na sa­mom dnu. Na­i­me, iako će ta ri­ba i sa nje­ga po­ku­pi­ti za­lo­gaj, zbog na­či­na na ko­ji se hra­ni mno­go je bo­lje da ma­mac plu­ta ne­ko­li­ko cen­ti­me­ta­ra iz­nad pod­lo­ge, pa ga tre­ba odvo­ji­ti od nje po­mo­ću po­di­za­ča. Amur vo­li ti­grov orah, ali je upo­tre­ba tog mam­ca na Cr­nom vi­ru (i ne­kim dru­gim ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma) za­bra­nje­na, a od­li­čan je i ku­ku­ruz (na­ro­či­to 3-4 zr­na na dla­ci), ali sam ovog pu­ta hteo da pro­bam da ga lo­vim na boj­li­je. Za­to sam na dla­ku na sva tri šta­pa osim boj­li­ja po­sta­vio i ma­li po­di­zač od pli­va­ju­ćeg sun­đe­ra, tek to­li­ki da sa dna odig­ne dla­ku sa mam­cem, dok udi­ca osta­je na dnu. Na je­dan štap sta­vio sam boj­li sa aro­mom be­le čo­ko­la­de... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 378-)