Od rečnog ostrva do beogradskog mora

Ada Ci­gan­li­ja na­da­le­ko je ču­ve­na pre sve­ga kao naj­ve­će pre­sto­nič­ko ku­pa­li­šte u let­njem pe­ri­o­du. Ali, ovo le­po ve­štač­ko je­ze­ro ne­da­le­ko od cen­tra gra­da, iako da­nas vi­še ne nu­di ta­ko po­volj­ne uslo­ve za ri­bo­lov kao do pre pet­na­e­stak go­di­na, još uvek je pri­vlač­no za pe­ca­ro­še, a oni ko­ji ga do­bro po­zna­ju i re­dov­no po­se­ću­ju mo­gu da ostva­re i natpro­seč­ne ulo­ve za na­še pri­li­ke.

Sav­sko je­ze­ro, mno­go po­zna­ti­je kao Ada Ci­gan­li­ja, u stva­ri je ru­ka­vac Sa­ve, iz­me­đu nje­ne de­sne oba­le i de­sne oba­le iz­du­že­nog ostr­va go­re po­me­nu­tog ime­na. Još je Mi­loš Obre­no­vić uvi­deo svu le­po­tu i zna­čaj ovog bi­se­ra pri­ro­de, pa ga je 1821. go­di­ne pro­gla­sio za »dr­žav­no i na­rod­no do­bro«.

Re­a­li­za­ci­ja ide­je da se na­pra­vi je­ze­ro, kao glav­ni deo cen­tra za od­mor, ra­zo­no­du i sport­ske ak­tiv­no­sti Be­o­gra­đa­na, ot­po­če­la je 1957, a glav­ni­na po­sla za­vr­še­na je de­ce­ni­ju ka­sni­je. No ra­do­vi na ure­đi­va­nju je­ze­ra po­tra­ja­li su do 1978, a od ta­da do da­nas ono se, kao i ce­lo ostr­vo, iz go­di­ne u go­di­nu ma­nje ili vi­še me­nja.

VO­DA: Du­ži­na aku­mu­la­ci­je (ko­ja se na­la­zi na nad­mor­skoj vi­si­ni od 73 m) iz­no­si 4,4 km, pro­seč­na ši­ri­na 250 m, a du­bi­na se kre­će iz­me­đu 3 i 6 m. Za­pre­mi­na je oko 4 mi­li­o­na kub­nih me­ta­ra (pri sred­njem vo­do­sta­ju), po­vr­ši­na vo­de­nog ogle­da­la pri­bli­žno 0,9 kvkm, a ce­log kom­plek­sa Ade Ci­gan­li­je 800 ha. Vo­da je iz­u­zet­no či­sta, bu­du­ći da joj kva­li­tet va­ri­ra od pr­ve do dru­ge ka­te­go­ri­je (sla­bi­ji je, na­rav­no, u se­zo­ni ku­pa­nja). Ba­zna je, sa pH vred­no­šću od 8,2 do 8,7, a pro­vi­di se van ku­pa­li­šne se­zo­ne i do 5 m! Sve su to od­lič­ni pred­u­slo­vi za bo­gat ri­blji fond. Na­ža­lost, to ni­ka­da ni­je re­zul­ti­ra­lo ri­bljim bo­gat­stvom od­go­va­ra­ju­ćim po­ten­ci­ja­lu, a iz ri­bo­lo­vač­kog ugla gle­da­no, još je tu­žni­je to što su ulo­vi da­nas ne­u­po­re­di­vo ma­nji ne­go pre dve-tri de­ce­ni­je.

Pre 20-25 go­di­na, ov­de se re­dov­no pe­cao smuđ, po­vre­me­no i ka­pi­ta­lan, a bi­lo je i krup­nih so­mo­va, na­ro­či­to u pro­leć­nom cu­gu. Sko­ro svi ta­da po­zna­ti be­o­grad­ski va­ra­li­ča­ri bi­li su na je­ze­ru. Som se naj­če­šće pe­cao ve­li­kim du­plim ka­ši­ka­ma, a mi smu­đa­ro­ši smo ko­ri­sti­li sve mo­gu­će vr­ste vo­ble­ra i... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 371-)