Fleksibilno džigovanje

Dok varaličari u velikom delu sveta za lov varalicama od meke gume prevashodno koriste džig udice sa nalivenim olovnim otežanjem, u Rusiji primenjuju drugačije rešenje – mamac postave na dvokraku udicu i potom ga kače za olovnu kuglu, tako da je sa otežanjem spojen labavom vezom i mnogo je atraktivniji za ribu u fazi tonjenja, a lovan je i pri povlačenju, pa čak i u mirovanju. Veoma sličan sistem primenljiv je i na našim vodama.

Na na­šim osi­ro­ma­še­nim vo­da­ma sve je te­že uhva­ti­ti ri­bu na kon­ven­ci­o­nal­ne mam­ce i pre­zen­ta­ci­je, po­go­to­vo va­ra­li­ča­re­njem sa oba­le (bu­du­ći da onaj ko ima ča­mac i pe­ca ta­mo gde je upo­tre­ba plo­vi­la do­zvo­lje­na još i mo­že da pro­na­đe ne­ke ma­le oaze i da uhva­ti po­ne­ku le­pu ri­bu). Ali, ka­ko sam ja jedan od onih ko­ji ne mo­gu bez ri­bo­lo­va čak ni on­da kad to zna­či mno­go utro­še­nog vre­me­na, nov­ca, tru­da i pri­bo­ra za­rad ma­lo uži­va­nja, na sve se na­či­ne tru­dim da svo­je zna­nje i ume­će upot­pu­nim i da is­pro­bam ra­zna no­va re­še­nja, ko­ja bi mi mo­gla po­mo­ći da i na me­sti­ma iz­lo­že­nim naj­ve­ćem pri­ti­sku (grad­skim ke­jo­vi­ma, kod bra­na, na uš­ći­ma i sl.) uži­vam u ulo­vi­ma ri­be na va­ra­li­ce.

Pro­šle go­di­ne, sur­fu­ju­ći po in­ter­ne­tu i gle­da­ju­ći ne­ke ru­ske fil­mo­ve o lo­vu smu­đa, za­in­te­re­so­vao sam se za mon­ta­že za lov gra­blji­vi­ca dži­go­vi­ma ka­kvi se u Ru­si­ji po­o­dav­no ko­ri­ste, a sa­sto­je se od olov­ne gla­ve bez udi­ce ali sa dva ok­ce­ta, od ko­jih se za jed­no ka­či kop­ča ili ve­zu­je stru­na, dok se pre­ko dru­gog mon­ti­ra va­ra­li­ca na dvo­kra­koj udi­ci, ta­ko da ve­za udi­ce sa mam­cem i ote­ža­nja ni­je kru­ta kao kod dži­go­va ka­kve mi upotrebljavamo. Zna­ju­ći da je ru­sko tr­ži­šte već go­di­na­ma snab­de­ve­no pri­bo­rom sko­ro kao i ame­rič­ko i da se bu­kval­no svi re­no­mi­ra­ni svet­ski pro­iz­vo­đa­či i rob­ne mar­ke lo­me da na nje­ga pro­dru i da stek­nu što bo­lju po­zi­ci­ju, bio sam si­gu­ran da upor­no iz­be­ga­va­nje udi­ca sa na­li­ve­nim olo­vom ni­je stvar tvr­do­gla­vo­sti i tra­di­ci­o­na­li­zma, već da za to mo­ra po­sto­ja­ti ne­ki bo­lji raz­log. A ka­ko ne sa­mo da obo­ža­vam dži­go­va­nje, već i pro­iz­vo­dim džig gla­ve i stal­no ne­što eks­pe­ri­men­ti­šem, pra­vim i pre­pra­vljam, ni­je mi bio po­tre­ban ne­ki po­se­ban pod­sti­caj da se ba­cim naj­pre na ana­li­zi­ra­nje vi­deo-ma­te­ri­ja­la o upo­tre­bi »flek­si dži­go­va« na raz­li­či­tim te­re­ni­ma i u raz­li­či­tim si­tu­a­ci­ja­ma (od sve po­pu­lar­ni­jeg »ulič­nog ri­bo­lo­va« ra­znih gra­blji­vi­ca sa oba­la prak­tič­no u cen­tri­ma ne­mač­kih i skan­di­nav­skih gra­do­va, do lo­va so­ma i smu­đa iz ča­ma­ca na Pou), a po­tom i na is­pro­ba­va­nje ta­kve pre­zen­ta­ci­je i ma­ma­ca na vo­da­ma u oko­li­ni Zre­nja­ni­na, na ko­ji­ma naj­če­šće va­ra­li­ča­rim... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 336 od 08.11.2013)