Dva zrna ispod vrbe

Pe­ca­nje kle­na za­ni­mlji­vo je iz vi­še raz­lo­ga, pa i zbog to­ga što je on jed­na od ri­ba sa naj­ra­zno­vr­sni­jim je­lov­ni­kom, a uz to ume da bu­de ve­li­ki pro­bi­rač. Za­to uvek pri ru­ci tre­ba ima­ti bar ne­ko­li­ko vr­sta ma­ma­ca, od ko­jih je mla­di ku­ku­ruz kra­jem le­ta sko­ro ne­za­o­bi­la­zan.

Op­šte je po­zna­to da je klen sva­što­jed, ko­ji ra­do uzi­ma ve­o­ma mno­go ma­ma­ca. Mo­že­mo ga pe­ca­ti na ce­le plo­do­ve vo­ća (du­di­nju, vi­šnju, gro­žđe, ma­nju šlji­vu...) ili na na­gnje­če­ne ko­ma­de, za­tim na me­sne cr­vi­će, raz­ne gli­ste, ska­kav­ce i pop­ce, krom­pi­ro­ve zla­ti­ce, pu­že­ve, ce­le dur­du­ba­ke i pi­ja­vi­ce ili ise­če­ne na par­či­će, za­tim na hleb, koc­ki­ce sa­la­me ili me­snog na­re­ska, sir itd. Ipak, moj fa­vo­rit kra­jem le­ta je mla­di ku­ku­ruz, na ko­ji sam i po­sled­njeg av­gu­stov­skog vi­ken­da ve­o­ma le­po pro­šao.

NA VO­DU SAM KRE­NUO uju­tru, ne žu­re­ći mno­go, ta­ko da sam na oda­bra­no me­sto sti­gao oko osam sa­ti, us­put ubrav­ši je­dan klip mla­dog ku­ku­ru­za be­log zr­na – do­volj­no za pri­ma­mlji­va­nje i mam­če­nje udi­ce to­kom ne­ko­li­ko sa­ti pe­ca­nja. Oda­brao sam po­zi­ci­ju sa obi­ljem pre­pre­ka u vo­di, še­va­rom i nat­kri­lje­nim vr­ba­ma, u či­jem se hla­du klen ra­do kri­je to­kom to­plog de­la go­di­ne i iz kog vre­ba po­ten­ci­jal­ni plen. Pa­žlji­vo sam se sme­stio na obo­re­nom de­blu to­po­le i ob­ra­do­vao vi­dev­ši da je ri­ba ak­tiv­na, jer se po­vre­me­no iz­ba­ci­va­la na po­vr­ši­ni.

Po­la­ko sam ras­klo­pio bo­lo­njez i me­re­dov i pri­pre­mio osta­li pri­bor, a on­da sam pre­lo­mio klip ku­ku­ru­za na po­la i do­nji (de­blji) deo osta­vio sa stra­ne ka­ko bih zr­na sa nje­ga ko­ri­stio za ma­mac, dok sam sa gor­njeg de­la no­ži­ćem pa­žlji­vo od­se­kao zr­na za pri­ma­mlji­va­nje. Ba­cio sam jed­nu ša­ku, zna­ju­ći iz is­ku­stva da je to naj­če­šće do­volj­no da se klen spu­sti do dna, gde će usko­ro, na du­bi­ni od oko 1,5 m, bi­ti i mo­ja udi­ca, na­mam­če­na sa dva zr­na na­vu­če­na na vrat i sa slo­bod­nim vr­hom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 358-)