Dva cuga za punu čuvarku

Ta­miš ume da sre­di­nom le­ta ob­ra­du­je ri­bo­lov­ce pu­nim ču­var­ka­ma be­le ri­be, ali i da bu­de vr­lo škrt. Ne­ka­da je po­treb­no mno­go tru­da i str­plje­nja da bi­smo se na­pe­ca­li čak i na do­bro oda­bra­nom me­stu.

U po­sled­njih me­sec da­na, u dva na­vra­ta pe­cao sam be­lu ri­bu na Ta­mi­šu kod Sa­ku­la. To je lep te­ren, ko­ji je ujed­no po su­vom vre­me­nu ve­o­ma la­ko do­stu­pan, bu­du­ći da se ko­li­ma mo­že sti­ći do sa­me vo­de. Osim to­ga, u let­njem pe­ri­o­du ga po­seb­no po­god­nim za ri­bo­lov či­ni to što za­sa­di ka­nad­ske to­po­le pra­ve lep hlad, pa je bo­ra­vak na nje­mu pri­ja­tan i ka­da je tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha bli­zu če­tr­de­se­tog po­de­o­ka.

Oba pu­ta sam uglav­nom pe­cao na plo­vak, s tim što sam po­ku­ša­vao i na fi­der ka­da bi vo­da opa­da­la, ali od agre­siv­nih gla­vo­ča, ko­ji su na­sr­ta­li na ma­mac čim bi pao na dno, sko­ro da i ni­sam mo­gao da upe­cam dru­gu ri­bu; do­bio bih te­škom mu­kom dve-tri be­le, pa bih se br­zo vra­ćao na plo­vak.

Pr­vi put sam ma­hom hva­tao de­ve­ri­ku, ko­ja se ja­vlja­la da­lje od oba­le, sko­ro na sre­di­ni re­ke. Pri­li­kom dru­gog iz­la­ska, vo­do­staj je bio ne­što vi­ši ne­go pret­hod­ni put (po svoj pri­li­ci zbog za­tva­ra­nja Opo­vač­ke bra­ne), ali je vo­da no­si­la mno­go so­či­vi­ce, ko­ja ipak ni­je one­mo­gu­ća­va­la pe­ca­nje na plo­vak. Za­ba­ci­vao sam na pet­na­e­stak me­ta­ra... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 382-)