Veći mamac i najfiniji vrh

Naj­ve­će ve­štač­ko ­je­ze­ro u Šu­ma­di­ji ri­bo­lov­ci iz Kra­gu­jev­ca, Čač­ka, Kra­lje­va i dru­gih me­sta ovog pro­le­ća, kao i obič­no, ma­sov­no po­se­ću­ju ra­di lo­va be­le ri­be. Uspe­ha ima i na plo­vak i na fi­der, ali ni u jed­nom ni u dru­gom slu­ča­ju ni­je sve­jed­no šta se i ka­ko nu­di

Po­sle du­ge zi­me, ko­nač­no je sti­glo ma­lo to­pli­je vre­me, a sa njim i vre­me za pro­me­nu u mom ri­bo­lo­vač­kom rit­mu. Na­i­me, to­kom naj­hlad­ni­jeg go­di­šnjeg do­ba pr­ven­stve­no iz­la­zim na re­ke (pre sve­ga na Za­pad­nu Mo­ra­vu), ali kad do­la­zak pro­le­ća i po­rast tem­pe­ra­tu­re vo­de i va­zdu­ha oži­vi je­ze­ra, tj. po­kre­ne ri­bu na nji­ma, vi­še se ori­jen­ti­šem na sta­ja­ći­ce, po­go­to­vo na one na ko­ji­ma se pe­ca de­ve­ri­ka i dru­ga be­la ri­ba, ko­ja se kod nas na fi­der naj­ma­sov­ni­je hva­ta, ka­ko u re­kre­a­tiv­nom ri­bo­lo­vu, ta­ko i na tak­mi­če­nji­ma.

Je­ze­ro Će­li­je, ko­je se na­la­zi ne­da­le­ko od Kru­šev­ca, je­ste mi naj­bli­že, ali ni­je moj pr­vi iz­bor u ovom pe­ri­o­du, jer je Gru­žan­sko je­ze­ro, ko­je je bli­zu Kni­ća, na pu­tu iz­me­đu Kra­gu­jev­ca i Čač­ka, pli­će i na ma­njoj nad­mor­skoj vi­si­ni, pa se nje­go­va vo­da br­že za­gre­je i be­la ri­ba tu ra­ni­je pro­ra­di. Sa dru­gom Na­đom, ne­str­plji­vim da što pre za­ba­ci (baš kao i ja), na­šao sam se čak 15 mi­nu­ta pre do­go­vo­re­nog vre­me­na i ra­nom zo­rom smo za­pu­ca­li ka »šu­ma­dij­skom mo­ru«, na 90 km dug put, ko­ji je br­zo pro­le­teo, uglav­nom u raz­go­vo­ru o to­me da li se ri­ba po­kre­nu­la i na šta bi mo­gla naj­bo­lje da re­a­gu­je. U ovom pe­ri­o­du na tak­mi­čar­skoj sta­zi na Gru­žan­skom je­ze­ru sko­ro uvek ima mno­go lju­di i me­sta se ve­o­ma ra­no za­u­zi­ma­ju, a ja sam dok smo išli ka od­re­di­štu pred­lo­žio da pro­ba­mo da se sme­sti­mo da­lje od gu­žve, ko­ja mi je do­sa­di­la pre­ko zi­me na Mo­ra­vi. Ka­ko nas je ki­ša pra­ti­la to­kom ce­log pu­ta, Nađ je iz­ne­na­đe­no upi­tao da li stvar­no mi­slim da će bi­ti to­li­ko sve­ta, a ja sam re­kao da ve­ru­jem u to jer »lu­da­ka« po­put nas ima ko­li­ko ho­ćeš. Ali ka­da smo sti­gli na je­ze­ro, vi­deo sam da je moj ko­le­ga bio u pra­vu, jer je me­sta bi­lo na bi­ra­nje, bu­du­ći da smo bi­li pot­pu­no sa­mi na vo­di.

IPAK, ZBOG VE­O­MA LO­ŠEG VRE­ME­NA, re­ši­li smo da se par­ki­ra­mo is­pod sa­mog mo­sta, gde je auto mo­gao da nam bu­de sa­svim bli­zu i da iz nje­ga iz­ne­te stva­ri bu­du za­klo­nje­ne od ki­še, a mi smo se­li sve­ga ne­ko­li­ko me­ta­ra da­lje. Bez žur­be sam na­me­stio sto­li­cu i sve osta­lo što je po­treb­no ka­ko bih mo­gao da pe­cam udob­no i efi­ka­sno, na­kon če­ga sam se ba­cio na spre­ma­nje hra­ne. Ovog pu­ta sam se opre­de­lio za bra­šna­stu pri­ma­mu Mi­lo Al­ki­mua Bre­am u cr­noj ver­zi­ji (po­sto­ji i žu­ta) i u pa­ko­va­nju od dva ki­lo­gra­ma, a od ma­ma­ca sam spre­mio be­le cr­ve, pin­ki­je, gli­ste i lar­vu (ver de vaz). 

Po­sle son­di­ra­nja dna i pro­ve­re du­bi­ne, od­lu­čio sam se za da­lji­nu od 27 me­ta­ra, gde je vi­si­na vo­de­nog stu­ba oko 7,5 m. Ra­ču­nao sam na to da se ri­ba, bu­du­ći da vre­me još ni­je pre­to­plo, dr­ži ne­što da­lje od oba­le i na ve­ćoj du­bi­ni, a tu gde sam na­me­ra­vao da za­ba­cu­jem dno je či­sto, dok sa­mo dva me­tra bli­že još ima do­sta ka­me­na, na kom bih si­gur­no gu­bio zna­tan broj pred­ve­za, a mo­žda i po­ne­ku hra­ni­li­cu. 

Po­što sam pro­ce­nio da ri­ba još uvek ni­je ak­tiv­na kao u pu­noj se­zo­ni, pre­sko­čio sam po­čet­no hra­nje­nje i od­lu­čio se za hra­ni­li­cu sa ote­ža­njem od 25 g i ma­lom kor­pom. Štap je ovog pu­ta bio 3,3 m du­gi For­max Sen­si­ti­ve Fe­e­der Light, pro­to­tip ko­ji sam do­bio na te­sti­ra­nje i či­nio mi se pot­pu­no pri­me­ren uslo­vi­ma. Du­ži­na je bi­la sa­svim do­volj­na, bu­du­ći da se ni­je mo­ra­lo za­ba­ci­va­ti da­le­ko, a vr­ho­vi su iz­u­zet­no fi­ni. Re­šio sam da poč­nem sa onim od sa­mo 14 g (0,5 oz), jer sam imao uti­sak da će bi­ti naj­zgod­ni­ji za lov ri­be ko­ja u hlad­noj vo­di ni­ka­da ni­je na­ro­či­to agre­siv­na, tj. vr­lo pi­pa­vo uzi­ma mam­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 424-)