Akcija nekolicine leskovačkih ribolovaca, koji više nisu mogli mirno da gledaju masakriranje ribe grabuljanjem u zimovnicima na Južnoj Moravi, privukla je veliku pažnju javnosti, ali i otvorila mnoga pitanja. A najvažnije od njih svakako je to da li će to nekim čudom navesti veći deo korisnika, ali i nadležne državne institucije da se i sami pozabave izanalaženjem rešenja za zaštitu ribljeg fonda, posebno ugroženog tokom zimskih meseci.
Početkom decembra 2013. godine se na našim vodama dogodilo nešto što može biti prekretnica u odnosu ribolovaca prema čuvanju voda na kojima pecaju, ali (posledično) možda i države i korisnika prema istim. Naime, grupa Leskovčana, ogorčena zbog činjenice da ribočuvarska služba korisnika tog dela Južne Morave (Asocijacije Veternica i Vlasina) ne uspeva (ili, po nekima, ni ne pokušava, bar ne u dovoljnoj meri) da spreči krivolov grabuljanjem u zimovnicima na Južnoj Moravi, preuzela je inicijativu u svoje ruke i na dva najnapadnutija mesta bacila mnoštvo kamenjem napunjenih džakova, čime je, skoro je sigurno, sprečeno potkačinjanje i masakriranje skobalja i druge bele ribe tobožnjim plovkaroškim sistemima, čiji glavni deo nije plovak, već nekoliko trokrakih udica, koje se vuku po dnu ili idu tik iznad njega.
Ovo nije prva akcija tog tipa, budući da nešto slično već nekoliko godina rade pojedini savesni ribolovci na Tamišu, sprečavajući tako grabuljanje soma, smuđa i razne bele ribe u virovima ove vojvođanske reke, ali je prvi put da su rezignirani savesni ribolovci obavestili i javnost (putem slika i komentara na društvenoj mreži Fejsbuk) i lopove (transparentom okačenim na jedan od mostova ispod kojih su „antigrabuljaške mine" bačene) o svojoj akciji.
Ovakav pristup, za mnoge svakako prihvatljiviji od inicijativa da savesni pecaroši preuzimaju pravdu u svoje ruke tako što će se tući sa lopovima, zanimljiv je zbog toga što je direktna konfrontacija izbegnuta, uz istovremeno slanje vrlo jasne poruke, ali i uz najavu aktera ove akcije da će sami očistiti korito od onoga što su u nju bacili kada zima prođe i riba se vrati na svoje "redovne" pozicije.
Od toga kako će lopovi reagovati, važnije će biti šta će uraditi korisnik konkretne vode, a šta ostali korisnici, koji imaju različit odnos prema ovom pitanju – jedni se protiv zimske pošasti zvane grabuljanje (klanfanje, potkačinjanje, grebanje...) bore pojačanim kontrolama, drugi izmenjenim režimom ribolova (neki zabranjuju pecanje u zimovnicima, a neki ga dozvoljavaju pod određenim uslovima, što ima smisla samo uz stalnu kontrolu), dok treći čak ne pokušavaju ni da stvore privid da im je na bilo koji način bitno šta se na vodama koje su im poverene dešava (zimi jednako kao i leti, u jesen i u proleće).
Treba se nadati da će ovakva akcija leskovačkih ribolovaca biti i državi i korisnicima jasan znak da je "raji" dogorelo do nokata i da je sve manje ljudi spremnih da čekaju da nadležni počnu da rade ono što im je dužnost. U ovom slučaju su ribolovci uradili državni posao. Biće zanimljivo videti hoće li to doprineti da tim istim (svojim) poslom u ovoj oblasti počne da se bavi i država, tj. oni kojima je dodelom ribarskih područja ili njihovih delova na upravljanje pripalo ne samo pravo da naplaćuju dozvole već i obaveza da čuvaju vode i štite riblji fond.
(-Autor je glavni i odgovorni urednik Ribolova-)