Ni­je ni­ka­ka­va taj­na da da­nas po­sto­ji ne­u­po­re­di­vo vi­še rob­nih mar­ki ri­bo­lov­nog pri­bo­ra ne­go fir­mi ko­je ga pro­iz­vo­de. Za­to ni­je ret­kost da se ista stvar, even­tu­al­no ma­lo pro­me­nje­na, na­đe u po­nu­di ne­ko­li­ko fir­mi. To je po­seb­no čest slu­čaj sa ma­ši­ni­ca­ma, od ko­jih ne­ke ima­ju i po po­la tu­ce­ta »klo­no­va«.

 Jed­na od naj­ve­ćih pro­me­na u in­du­stri­ji ri­bo­lov­nog pri­bo­ra u po­sled­nje dve de­ce­ni­je, u od­no­su na ceo pret­hod­ni pe­riod, po mi­šlje­nju mno­gih, ni­je se­lid­ba pro­iz­vod­nje u azij­ske ze­mlje sa jef­ti­nom rad­nom sna­gom, ni­ti uvo­đe­nje ma­te­ri­ja­la no­vih ge­ne­ra­ci­ja. To je po­ja­va tzv. OEM fir­mi (eng. »Ori­gi­nal Equ­ip­ment Ma­nu­fac­tu­rer« – iz­vor­ni /stvar­ni/ pro­iz­vo­đač opre­me), ko­je pra­ve ra­znu ro­bu (od šta­po­va i ma­ši­ni­ca do udi­ca – kad je o sve­tu ri­bo­lo­va reč) i po­tom je pro­da­ju sva­ko­me ko že­li da je ku­pi a ima mo­guć­no­sti da po­ru­či do­volj­no ve­li­ku ko­li­či­nu. Ta­ko je da­nas mno­go ve­ći broj kom­pa­ni­ja ko­je za svo­je rob­ne mar­ke ku­pu­ju od ta­kvih pro­iz­vo­đa­ča ne­go onih ko­je ima­ju svo­je fa­bri­ke, jer je ovo dru­go odav­no pri­vi­le­gi­ja sa­mo naj­ve­ćih »igra­ča« na glo­bal­nom tr­ži­štu (ako ne ra­ču­na­mo ono što se pra­vi u okvi­ri­ma mal­te­ne za­nat­skih ma­nu­fak­tu­ra), pa je po­sta­lo go­to­vo sa­svim nor­mal­no da na tr­ži­štu na­i­đe­mo na dve ili vi­še pot­pu­no istih ma­ši­ni­ca (ili dru­gih pro­iz­vo­da) u po­nu­di raz­li­či­tih bren­do­va, uko­li­ko je od­nos ce­ne i kva­li­te­ta pro­iz­vo­da do­bar. Ve­ro­vat­no naj­po­zna­ti­ji pri­me­ri ta­kvih »bli­za­na­ca« su ne­ve­ro­vat­no po­pu­lar­ne ma­ši­ni­ce Spro Pas­sion i Ryobi Ecu­si­ma te Spro Blue Arc i Ryobi Za­u­ber (ko­je već oko de­ce­ni­ju i po spa­da­ju me­đu naj­pro­da­va­ni­je u Evro­pi i kod nas). Raz­li­ke iz­me­đu tih pro­iz­vo­da uglav­nom su »ko­zme­tič­ke« pri­ro­de (kod ma­ši­ni­ca se naj­če­šće ogle­da­ju u raz­li­či­toj bo­ji ku­ći­šta i po­je­di­nih ele­me­na­ta na nje­mu), tek da ne bu­de baš sve isto na pr­vi po­gled. Even­tu­al­no se raz­li­ku­je ob­lik špul­ne ili ru­či­ce i na­čin nje­nog skla­pa­nja, a ne­ka­da se pro­me­ni i broj le­ža­ja (po­ve­ća ili sma­nji za ne­ki ko­mad, što se u iz­ve­snoj me­ri od­ra­ža­va i na ko­nač­nu ce­nu).

Masinica

OVO­GA PU­TA PRED­STA­VI­ĆE­MO VAM JED­NU po­pu­lar­nu ma­ši­ni­cu iz asor­ti­ma­na ki­ne­skog pro­iz­vo­đa­ča Cat­king, ko­ja se na­la­zi­la (i još se na­la­zi) u asor­ti­ma­nu naj­ma­nje pet rob­nih mar­ki – Tra­buc­co, Mi­ka­do, Bal­zer, Tsu­na­mi i Adams, a vr­lo je mo­gu­će da taj broj ni­je ko­na­čan s ob­zi­rom na ve­li­ku tra­žnju za ovim pro­iz­vo­dom.

Pre šest go­di­na, ita­li­jan­ski gi­gant Tra­buc­co je ma­ši­ni­cu Air Bla­de, je­dan od udar­nih mo­de­la iz svog ta­da­šnjeg pro­gra­ma, re­kla­mi­rao po­ru­ču­ju­ći nam: »Ova ma­ši­ni­ca je nov kon­cept, pot­pu­no no­va plat­for­ma, ko­ja će iz­ne­na­di­ti sve i na­te­ra­ti da se u nju za­lju­be na pr­vi po­gled...«. Tra­buc­co je taj mo­del pred­sta­vio go­to­vo kao re­vo­lu­ci­o­na­ran, na­vo­de­ći da je ma­ši­ni­ca u ce­lo­sti iz­ra­đe­na od le­gu­re »7075« ko­ja se, ka­ko je na­po­me­nu­to, ko­ri­sti u iz­ra­di sve­mir­skih le­ti­li­ca. I za­i­sta, ne­ma spo­ra da je ta le­gu­ra, ko­ja se po­ka­za­la kao ja­ka i iz­dr­žlji­va, isto­vre­me­no ve­o­ma la­ga­na, pa je, pri­me­ra ra­di, ma­ši­ni­ca stan­dard­ne ve­li­či­ne 4000 te­ži­la sa­mo 260 g, što je za 40-50 g lak­še od pro­se­ka za ovu ve­li­či­nu. Pri tom je ku­ći­šte (na kom ne­ma ni­jed­nog šra­fa) de­be­lo sa­mo 12 mm, što je uisti­nu im­pre­si­van po­da­tak. Ro­tor je iz­ra­đen od jed­nog ko­ma­da po­me­nu­te le­gu­re, a pre­klop­nik je sa njim po­ve­zan tzv. ze­ger osi­gu­ra­či­ma (da­kle, ni tu ne­ma šra­fo­va, na ko­je smo na­vi­kli). Tra­buc­co je Air Bla­de u osnov­noj ver­zi­ji pra­vio u tri ve­li­či­ne – 2000, 3000 i 4000. Sve su ima­le se­dam ku­glič­nih le­ža­ja i je­dan ne­po­vrat­ni i pre­nos 5,1:1. Raz­li­ka je bi­la ma­nja u ve­li­či­ni ma­ši­ni­ce ne­go u ka­pa­ci­te­tu špul­ne. Mo­del 2000 je imao ka­pa­ci­tet 150m/0,20mm i bio te­žak 244 g, mo­del 3000 je pri­mao 175 m naj­lo­na od 0,25 mm i te­žio 250 g, a 4000 je imao 260 g i ka­pa­ci­tet 125m/0,30mm. Mak­si­mal­na sna­ga koč­ni­ce naj­ve­ćeg mo­de­la po pro­iz­vo­đa­ču je bi­la 6 kg, a ma­njih 5 kg (što je ve­li­ka vred­nost za če­kr­ke tog ka­pa­ci­te­ta, s ob­zi­rom na no­si­vost stru­na ko­je se na njih uobi­ča­je­no mo­ta­ju).

Air Bla­de je imao i dve »na­do­grad­nje«. Mo­del za mor­ski ri­bo­lov bio je na­zvan Air Bla­de Po­wer SW (skra­će­no od »salt wa­ter«, tj. sla­na/mor­ska vo­da) i pro­iz­vo­dio se u ve­li­či­na­ma 5000 i 6000, obe sa pre­no­som 4,9:1 i koč­ni­com sna­ge 7 kg. I ove dve ma­ši­ni­ce su se raz­li­ko­va­le po ka­pa­ci­te­tu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 450-)

fShare