Početna strana 
Arhiva Kukuruz blizu, bojli daleko
Arhiva Kukuruz blizu, bojli daleko
Kukuruz blizu, bojli daleko
sreda, 18 april 2012 00:00 | autor Aleksandar Ljubomirović, Acke von Veliku Kopašnicu | 
ISKUSTVA USPEŠNIH: LOV ŠARANA NA JEZERU POČETKOM SEZONE
Tokom marta, sticajem raznih okolnosti, nisam išao na pecanje, ali sam stalno pratio situaciju na jezeru Maks Ajt u Štutgartu, udaljenom tri kilometra od mog stana, koje moji prijatelji i ja od milošte zovemo »dnevna soba«. Svakodnevno sam bio u kontaktu sa prijateljima koji su u tom periodu pecali, pa sam znao koja riba radi, kada se javlja, kuda se kreće... Zapazio sam da je skoro svakog vikenda situacija bila drugačija, jer je šaran jednom najbolje radio ujutru, sledeći put preko dana, pa zatim uveče. Međutim, najdragocenije mi je bilo iskustvo kolege Marija, koji je jedno vreme hranio samo bojlijima i dosta uspešno pecao na njih (uhvatio je nekoliko lepih šarana), a čim je u prihranu dodao i kukuruz imao je brojčano više riba, ali manje prosečne težine, iz čega sam zaključio da bi kombinovanje ta dva pristupa moglo da bude formula za siguran uspeh, jer se činilo da je na kukuruz ulov skoro zagarantovan, a da bi na bojli mogao da dođe neki krupniji komad..
SVOJE OMILJENO MESTO na jezeru sam počeo da pripremam tačno nedelju dana pre planiranog izlaska, redovno bacajući hranu u isto vreme, između 18 i 19 č. Prvog dana sam prosto zatrpao mesto, razbacujući dvadesetak kila raznog zrnevlja (kukuruza, konoplje i pšenice) namirisanog i zaslađenog Sensasovom tečnom melasom (oko 5 dcl na 3 kg) na prostor površine oko 50 kvadratnih metara, kako bi ga šaran, rijući po dnu, očistio od mulja, lišća itd. i tako mi pripremio teren za ugodno pecanje. Drugog i trećeg dana sam video da se riba često izbacuje u hranjenoj zoni, ali kako su sve to bili sitni komadi, zaključio sam da bi trebalo da uradim nešto drugo ako želim da privučem krupnije šarane. Zato sam u naredna četiri dana nastavio da bacam oko tri kilograma zrnevlja na 10-20 m od obale, dok sam drugu zonu, na 50-60 m, hranio sa oko dva kilograma bojlija...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 295-)
Tokom marta, sticajem raznih okolnosti, nisam išao na pecanje, ali sam stalno pratio situaciju na jezeru Maks Ajt u Štutgartu, udaljenom tri kilometra od mog stana, koje moji prijatelji i ja od milošte zovemo »dnevna soba«. Svakodnevno sam bio u kontaktu sa prijateljima koji su u tom periodu pecali, pa sam znao koja riba radi, kada se javlja, kuda se kreće... Zapazio sam da je skoro svakog vikenda situacija bila drugačija, jer je šaran jednom najbolje radio ujutru, sledeći put preko dana, pa zatim uveče. Međutim, najdragocenije mi je bilo iskustvo kolege Marija, koji je jedno vreme hranio samo bojlijima i dosta uspešno pecao na njih (uhvatio je nekoliko lepih šarana), a čim je u prihranu dodao i kukuruz imao je brojčano više riba, ali manje prosečne težine, iz čega sam zaključio da bi kombinovanje ta dva pristupa moglo da bude formula za siguran uspeh, jer se činilo da je na kukuruz ulov skoro zagarantovan, a da bi na bojli mogao da dođe neki krupniji komad.. SVOJE OMILJENO MESTO na jezeru sam počeo da pripremam tačno nedelju dana pre planiranog izlaska, redovno bacajući hranu u isto vreme, između 18 i 19 č. Prvog dana sam prosto zatrpao mesto, razbacujući dvadesetak kila raznog zrnevlja (kukuruza, konoplje i pšenice) namirisanog i zaslađenog Sensasovom tečnom melasom (oko 5 dcl na 3 kg) na prostor površine oko 50 kvadratnih metara, kako bi ga šaran, rijući po dnu, očistio od mulja, lišća itd. i tako mi pripremio teren za ugodno pecanje. Drugog i trećeg dana sam video da se riba često izbacuje u hranjenoj zoni, ali kako su sve to bili sitni komadi, zaključio sam da bi trebalo da uradim nešto drugo ako želim da privučem krupnije šarane. Zato sam u naredna četiri dana nastavio da bacam oko tri kilograma zrnevlja na 10-20 m od obale, dok sam drugu zonu, na 50-60 m, hranio sa oko dva kilograma bojlija...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 295-)