Početna strana 
Arhiva Medu moj i šećer(c)u
Arhiva Medu moj i šećer(c)u
Medu moj i šećer(c)u
subota, 14 april 2012 00:00 | autor Boris Mitrović | 
USPEŠAN APRILSKI RIBOLOV NA UHVATI I PUSTI REVIRU U BEČMENU
U prethodne dve godine sam sa prijateljima po nekoliko puta u sezoni pecao na tzv. Prvoj bari komercijalnog revira u Bečmenu, nedaleko od Beograda. Ta voda mi se sviđa zbog svoje velike površine i manje količine ribe od većine drugih revira (čemu doprinosi to što se šarani lakši od 5 kg smeju nositi), jer takva situacija tera ribolovca da bude maksimalno koncentrisan i strpljiv, te da traži ribu i način da je privoli da uzme njegov mamac.
OVOG PROLEĆA sam u Bečmenu prvi put pecao trećeg aprila, sa prijateljima Petrom Vekerleom i Stojanom Kusićem. Čim smo stigli na vodu, primetio sam da se na mestu na kome stalno pecam na površini javljaju i bela riba i grabljivica (štuka) koja je juri, pa sam očekivao da će i šaran i babuška biti aktivni. Imajući u vidu da je voda još prilično hladna, procenio sam da ću ribu najlakše privući praškastom hranom pomešanom sa šećercem, a iako sam za svaki slučaj poneo razne bojlije, rešio sam da forsiram kuvani kukuruz različitih aroma, jer mi je taj mamac prethodnih godina na ovoj vodi davao najbolje ulove početkom sezone. PRAĆKOM SAM pre početka pecanja plasirao petnaestak kugli, u stari kanal, na oko pet metara od suprotne obale, a dohranu sam vršio primamom oblepljenom oko olova. Osim šaranskih štapova, zabacio sam i jedan fider, nadajući se da ću loveći na njega babuške prekratiti vreme čekanja na udarac šarana. Međutim, iako sam i poziciju za fider lepo nahranio praškastom hranom pomešanom sa peletima i crvićima, za ceo dan sam dobio samo jednu babušku, baš kao i Petar.
Pažljivo prateći šta rade ostali ribolovci, primetio sam da svi koriste praškastu hranu i da niko ne dobija ribu, pa sam odlučio da potpuno promenim pristup. Dohvatio sam se spod štapa i u zonu u kojoj sam očekivao ribu bacio nekoliko raketa punih odmrznutog šećerca...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 295-)
U prethodne dve godine sam sa prijateljima po nekoliko puta u sezoni pecao na tzv. Prvoj bari komercijalnog revira u Bečmenu, nedaleko od Beograda. Ta voda mi se sviđa zbog svoje velike površine i manje količine ribe od većine drugih revira (čemu doprinosi to što se šarani lakši od 5 kg smeju nositi), jer takva situacija tera ribolovca da bude maksimalno koncentrisan i strpljiv, te da traži ribu i način da je privoli da uzme njegov mamac. OVOG PROLEĆA sam u Bečmenu prvi put pecao trećeg aprila, sa prijateljima Petrom Vekerleom i Stojanom Kusićem. Čim smo stigli na vodu, primetio sam da se na mestu na kome stalno pecam na površini javljaju i bela riba i grabljivica (štuka) koja je juri, pa sam očekivao da će i šaran i babuška biti aktivni. Imajući u vidu da je voda još prilično hladna, procenio sam da ću ribu najlakše privući praškastom hranom pomešanom sa šećercem, a iako sam za svaki slučaj poneo razne bojlije, rešio sam da forsiram kuvani kukuruz različitih aroma, jer mi je taj mamac prethodnih godina na ovoj vodi davao najbolje ulove početkom sezone. PRAĆKOM SAM pre početka pecanja plasirao petnaestak kugli, u stari kanal, na oko pet metara od suprotne obale, a dohranu sam vršio primamom oblepljenom oko olova. Osim šaranskih štapova, zabacio sam i jedan fider, nadajući se da ću loveći na njega babuške prekratiti vreme čekanja na udarac šarana. Međutim, iako sam i poziciju za fider lepo nahranio praškastom hranom pomešanom sa peletima i crvićima, za ceo dan sam dobio samo jednu babušku, baš kao i Petar.
Pažljivo prateći šta rade ostali ribolovci, primetio sam da svi koriste praškastu hranu i da niko ne dobija ribu, pa sam odlučio da potpuno promenim pristup. Dohvatio sam se spod štapa i u zonu u kojoj sam očekivao ribu bacio nekoliko raketa punih odmrznutog šećerca...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 295-)