Početna strana 
Arhiva Polagana prolećna potraga
Arhiva Polagana prolećna potraga
Polagana prolećna potraga
subota, 31 mart 2012 00:00 | autor Darko Milošević | 
LOV ŠTUKE POČETKOM SEZONE NA STAJAĆOJ VODI
Ideja da Sašu Ledenčana i Vladana Stojićevića Valeta nagovorim da već tokom marta odemo na jezero Joca pala mi je na pamet istog časa kad sam saznao da njih dvojica planiraju da se u saradnji sa Dejanom Madićem Madom iz Zaječara upuste u dizajniranje svimbejta i voblera za lov štuke i smuđa. Smatrao sam da će to za njih biti idealna prilika da isprobaju neke od prototipova budućih modela, a za mene da fotografišem i snimam uzbudljive scene na ovom reviru, koji se pročuo u celom regionu po velikoj populaciji krupnih štuka. Ruku na srce, računao sam i na to da ću možda i sam uhvatiti neki vredan komad i tako popraviti svoj dosadašnji rekord.
Čim sam u prošlom broju Ribolova pročitao da je štuka na Joci proradila, počeo sam da ubeđujem svoje drugare da što pre odemo na ovu vodu u blizini zrenjaninskog sela Belo Blato. Naterati ih na to nije bilo nimalo lako, jer je Saša uporno tvrdio da se štuka u proleće nikada ne lovi tako dobro kao krajem leta i tokom jeseni, a uz to su obojica tih dana imala mnogo obaveza. Ipak, nekako sam uspeo, i trećeg martovskog vikenda smo se nas trojica zaputili na Jocu.
NA JEZERO SMO STIGLI sat kasnije nego što smo planirali. Na nebu nije bilo ni oblačka i Saša je već jadikovao što smo propustili jutarnji cug, objašnjavajući da na Joci štuka najbolje radi kada je oblačno, a da je po suncu obično aktivna samo rano ujutru i pred mrak, ali ja nisam gubio nadu da će ovo ipak biti dan za pamćenje. Od ljubaznog domaćina Jovana Gafura saznali smo da su pre nas već stigli ekipa Milana Marjana Pocrnje Doka (Monarch Dok) i trojica varaličara iz Mađarske, a potom smo se ukrcali u veliki plastični čamac koji nam je Jova rezervisao i krenuli.
Sale je predložio da se usredsredimo na plitka mesta, budući da se na njima voda brže zagreva, pa je i veća verovatnoća da će štuke, koje su se delom već izmrestile, baš tu čekati crvenperke i babuške koje se tek pripremaju da produže vrstu. Ali, iako su moje kolege pokazale skoro fanatičnu upornost, riba se jednostavno nije javljala...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 294-)
Ideja da Sašu Ledenčana i Vladana Stojićevića Valeta nagovorim da već tokom marta odemo na jezero Joca pala mi je na pamet istog časa kad sam saznao da njih dvojica planiraju da se u saradnji sa Dejanom Madićem Madom iz Zaječara upuste u dizajniranje svimbejta i voblera za lov štuke i smuđa. Smatrao sam da će to za njih biti idealna prilika da isprobaju neke od prototipova budućih modela, a za mene da fotografišem i snimam uzbudljive scene na ovom reviru, koji se pročuo u celom regionu po velikoj populaciji krupnih štuka. Ruku na srce, računao sam i na to da ću možda i sam uhvatiti neki vredan komad i tako popraviti svoj dosadašnji rekord.Čim sam u prošlom broju Ribolova pročitao da je štuka na Joci proradila, počeo sam da ubeđujem svoje drugare da što pre odemo na ovu vodu u blizini zrenjaninskog sela Belo Blato. Naterati ih na to nije bilo nimalo lako, jer je Saša uporno tvrdio da se štuka u proleće nikada ne lovi tako dobro kao krajem leta i tokom jeseni, a uz to su obojica tih dana imala mnogo obaveza. Ipak, nekako sam uspeo, i trećeg martovskog vikenda smo se nas trojica zaputili na Jocu.
NA JEZERO SMO STIGLI sat kasnije nego što smo planirali. Na nebu nije bilo ni oblačka i Saša je već jadikovao što smo propustili jutarnji cug, objašnjavajući da na Joci štuka najbolje radi kada je oblačno, a da je po suncu obično aktivna samo rano ujutru i pred mrak, ali ja nisam gubio nadu da će ovo ipak biti dan za pamćenje. Od ljubaznog domaćina Jovana Gafura saznali smo da su pre nas već stigli ekipa Milana Marjana Pocrnje Doka (Monarch Dok) i trojica varaličara iz Mađarske, a potom smo se ukrcali u veliki plastični čamac koji nam je Jova rezervisao i krenuli.
Sale je predložio da se usredsredimo na plitka mesta, budući da se na njima voda brže zagreva, pa je i veća verovatnoća da će štuke, koje su se delom već izmrestile, baš tu čekati crvenperke i babuške koje se tek pripremaju da produže vrstu. Ali, iako su moje kolege pokazale skoro fanatičnu upornost, riba se jednostavno nije javljala...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 294-)