Hobby Press

LOV BAKALARA, MAČKE, HALIBUTA I DRUGIH RIBA HLADNIH MORA, NA KRAJNJEM SEVERU EVROPE

U oktobru prošle godine, Joca Simonović, jedan od autora emisije Lov i ribolov, i ja smo bili u Švedskoj, kao gosti Dejana Živanovića, strastvenog ribolovca i lovca, koji živi u Limaradu, malom mestu udaljenom oko 80 km od Geteborga. Tada smo snimili emisiju o lovu losa i dogovorili se da ovog leta organizujemo ekspediciju u Norvešku, na Nord Kap, najseverniju tačku Evrope i jedno od najboljih mesta na svetu za ribolov u hladnim morima. U taj poduhvat uključio se naš drugi domaćin, ribolovac i nautičar Dušan Ilić, vlasnik brodića sa kabinom, potpuno opremljenog za pecanje na moru. On je odabrao termin (od 11. do 18. juna), rezervisao mesto u marini i smeštaj, pa je meni i Joci ostali samo da dođemo do Geteborga i napravimo okvirni plan snimanja na 2.500 km dugom putovanju do severa Norveške.
Put kroz Švedsku, zemlju koja kao da je preslikana iz najlepših lovačko-ribolovačkih snova, vodio nas je preko grada Pajala i ribarskog naselja na reci Torne, koja predstavlja prirodnu granicu između Švedske i Finske. Prebogata je ribom, posebno lososom (koji je ribolovno najatraktivnija vrsta), a zanimljivo je da su lokalne vlasti, u cilju privlačenja turista u ovaj nerazvijeni deo Švedske, ukinule dozvole za pecanje i ograničenja ulova.
Narednih 350 km vozili smo se kroz Finsku. Na ruku nam je išlo to što je praktilno 24 časa bio dan, pa je Joca mogao skoro neprekidno da snima, a ja da uživam u prelepim pejzažima i susretima sa krdima irvasa i pripadnicima Sami naroda, jedinim pravim evropskim nomadima, koji i dalje žive u tradicionalnim šatorima i bave se lovom i uzgojem irvasa.
Vegetacija je postajala sve ređa, a klima sve oštrija (u Srbiji je tada bilo preko 35º C, a na severu Evrope manje od 7º C), ali smo mi bili i psihički sremni i opremljeni za to.
Po ulasku u Norvešku, prošli smo kroz Altu, poslednji veći grad na našem putu i prešli preko istoimene reke, izuzetno bogate lososom (na nju dolaze ribolovci iz svih krajeva sveta, a dnevna dozvola staje 14 e). Nakon još 200 km vožnje, u ranim jutarnjim satima stigli smo na Nord Kap, severnu kapu Evrope i jednu od najomiljenijih turističkih destinacija u ovom delu našeg kontinenta. Veliki plato bio je pretrpan motorima, biciklima, šatorima, kamperima i kamp kućicama, autobusima i ljudima. Slikali smo se kraj spomenika, popili kafu u jednom od obližnjih restorana i na platou napravili gomilice kamenja, za sreću, a potom nastavili još 200 km, do našeg krajnjeg odredišta na ovoj ekspediciji – ribolovačkog kampa Havojsund.
ČIM SMO SE SMESTILI u udobnom apartmanu i spustili čamac u marini, obukli smo od domaćina dobijena specijalna postavljena odela, bez kojih ne bismo izdržali ni 10 minuta u čamcu (uz to su i plivajuća, što je itekako važno, jer može da spase glavu u slučaju pada u ledenu vodu), i brzo izašli na vodu, jer je već bilo 20 č. Čim smo iz luke izašli na otvoreno more, dočekali su nas jak vetar i veoma veliki i neprijatni talasi, što je uz temperaturu vazduha od samo 2º C činilo uslove za pecanje prilično neprijatnim, ali o tome smo prestali da razmišljamo čim su nas iskusni kapetan Dule i njegov pomoćnik Dejan doveli na mesto udaljeno 10 nautičkih milja od kampa, na kome je sonar pokazivao neverovatno mnogo ribe na dubini od 70 m. Akcija je mogla da počne!
Na kopče smo okačili teške varalice – pilkere od oko 400 g i šedove sa olovnim otežanjem od 300 do 500 g i počeli sa pecanjem. Iako je to predstavljalo poveliko opterećenje za moj komplet (više za štap Sportex od 3 m, t.b. 200 g, nego za Shimano Stellu 10.000), u naredna tri sata sam uhvatio desetak bakalara, od kojih je najteži imao oko 10 kg. Joci su udarali nešto manji komadi, uglavnom teški oko 5 kg, ali je uhvatio i nekoliko riba mačaka (Norvežani ih zovu kat fisk, a Nemci morski vuk/See Wolf), koje se obavezno prihvataju kukom i odmah ubijaju, jer izuzetno opasnim zubima mogu da nanesu ozbiljne povrede (ali im se ribolovci itekako raduju, pošto im je meso ukusno i cenjeno – kilogram košta čak 40 evra!).
Naši domaćini, koji su koristili štapove donje težine bacanja od 300 g i velike multiplikatore, lovili su otprilike istim tempom kao i mi, tako da smo prvi izlazak okončali sa preko 150 kg upecane ribe. Bili smo, dakako, vrlo zadovoljni, ali ne sasvim, jer nismo uhvatili nijednog halibuta – grdosiju iz porodice pljosnatica, koja privlači hiljade sportskih ribolovaca na krajnji sever Evrope, a može da naraste i do 500 kg.
TOKOM SLEDEĆA TRI dana vremenske prilike nam nisu nimalo išle na ruku. Temperatura vazduha nije prelazila 6º C, ali je mnogo gore po nas bilo to što je vetar skoro neprekidno duvao, pa smo na svaki sat proveravali vremensku prognozu u marini i izlazili na more čim bi brzina vetra pala ispod 8 m/s. Udaljavali smo se do 20 nautičkih milja od obale i svaki put imali između 150 i 200 kg– bakalara, mačke, seja, kolje i lubsa, ali smo se već pomalo nervirali što nikako ne uspevamo da ulovimo nekog krupnijeg halibuta (imali smo samo četiri komada, i to sasvim sitna – do 5 kg). Ipak, kada smo u marini videli ekipu danskih ribolovaca, koja pozira sa grdosijom od 200 kg, bili smo sigurni da ćemo pre ili kasnije i mi dobiti neki lepši primerak te velike pljosnatice.
Vetar je petog dana skoro potpuno stao, razvedrilo se i sva četvorica smo se ponadali da bi ta promena mogla da nam ide na ruku, ali niko nije govorio o tome dok smo se vozili ka jednoj lokaciji koju su Dejan i Dule zabeležili na svom GPS-u prilikom jednog od ranijih pecanja na ovom terenu. Njih dvojica su, na sistem sa pilkerom na kraju osnovne strune i četiri mušice na bočnim predvezima, počeli da odjednom vade i po pet bakalara teških od 5 do 10 kg, a i Joca je u skoro svakom zabačaju pilkera imao ribu, pa sam bez griže savesti mogao da se odmaram, gledam kako moji drugari pecaju i uživam u predivnom danu.
Međutim, u jednom trenutku mi je palo na pamet da probam da šeda od 25 cm, sa otežanjem od 400 g dodatno »okitim« sa dve Orka Sirene od 15 cm, okačene na slobodne krake dodatne trokrake udice i nisam odoleo želji da odmah isprobam taj »koktel mamac«. Svi su se smejali mojoj kreaciji, ali ja sam bio ubeđen da rep šeda, zbog ogromnog olova, ne vibrira dovoljno snažno, te da će Sirene ovu na prvi pogled čudnu kreaciju učiniti izazovnijom.
ZABACIO SAM JE, SAČEKAO da dodirne dno, malo je podigao i istog trena je vrh mog štapa poleteo ka vodi. Svi smo bili ubeđeni da mi je udario halibut. U prvih nekoliko minuta je privlačenje išlo vrlo teško. Činilo mi se da riba uspeva da svaki put izvuče više strune nego što ja, uz veliki napor, uspevam da namotam. Kada sam je sa 70 m nekako podigao na oko 25 m, Dejan (koji je stajao na zadnjoj palub i, kraj mene) je počeo da brzo namotava svoj sistem, ne bi li mi oslobodio prostor za borbu. U tom trenutku je i njemu udario krupan komad, pa smo se obojica našli u problemu, koji je ubrzo postao još veći, jer su nam se strune pri kraju upetljale. Bio sam skoro siguran da ćemo izgubiti bar jednu ribu, ali smo uspeli da ostanemo smireni i na našu veliku sreću pola sata kasnije oba trofejna primerka su se našla u čamcu – moj je imao 1,2 m, a Dejanov samo 10 cm manje. Do kraja pecanja je Joca uhvatio halibutra dugog tačno 1 m, Dule jednog od 90 cm, a kada je Dejan uhvatio predivnog bakalara, teškog 15 kg, rešili smo da prekinemo sa pecanjem, kako bismo u marini isfiletirali ribu i i ubacili je u komoru za zamrzavanje, pre nego što popadamo s nogu.
Poslednja dva dana boravka na severu Norveške proveli smo snimajući selo Havojsund i razgovore sa ribarima koji u njemu žive, odmarajući se, gledajući prenose utakmica svetskog prvenstva u fudbalu i spremajući se za 2.500 kilometara dugu vožnju do Geteborga. Dvadesetog juna smo stigli u Limarad, kod naših divnih domaćina, kod kojih smo proveli još dva prijatna dana pre no što smo se Jat-ovim avionom vratili u Beograd, u kom nas je dočekalo vreme slično onom na nasevernijoj tački evrope – Nord Kapu.