Hobby Press

ŠARANDŽIJSKA KUHINJA: JEDNOSTAVAN A PROVERENO LOVAN RECEPT ZA BOJLIJE

Zimi većina šarandžija sedi kod kuće, sređuje pribor i opremu i pravi planove gde će i kada pecati naredne sezone. Ali, kako zbog blage zime većina nizijskih komercijalnih revira još nije zaleđena, nisu retki ni oni koji razmišljaju o nekom izlasku na šarana »kad mu vreme nije«. A recept koji ću ovom prilikom podeliti sa vama može vam doneti lepu ribu i u hladnoj i u toploj vodi, jer zavisno od upotrebljenih sastojaka i načina pripreme možemo dobiti bojlije upotrebljive u različitim uslovima.
OSNOVNI SASTOJCI su po 30 odsto sojinog brašna, kukuruznog brašna i pšeničnog griza, te 10 odsto mleka u prahu. Izrada je prosta. U odgovarajuću zdelu razbijemo 10 jaja »A« klase, dobro ih umutimo, pa dodamo odabranu aromu, amino kiseline i zaslađivač. Ako želimo visokoatraktivan mamac (tj. ako nameravamo da pecamo na nekom od popularnih »uhvati i pusti« revira, na kojima je riba naviknuta na »jaku hranu«) uzećemo pobrojane dodatne sastojke u tečnom obliku i upotrebiti ih u maksimalnim dozama koje proizvođači preporučuju. Ako ćemo pecati na nekoj »divljoj« vodi, bolje je uzeti manju količinu (osim zaslađivača, na kome ne moramo štedeti), ili upotrebiti praškaste arome i amino kiseline jer ih mamac sporije ispušta, pa duže deluju. Za ovu smesu su se najbolje pokazale voćne ili »kremaste« arome, i to leti sa glikolnom osnovom, a zimi etanolske (taj podatak svi ozbiljniji proizvođači navode na ambalaži)...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 290-)

MALE TAJNE VRHUNSKIH RIBOLOVACA: DVA OMILJENA PULBEJTA JEDNOG OD VODEĆIH EVROPSKIH ŠTUKAROŠA

Ribolovci ovih dana nemaju mnogo razlioga za kukanje. A varaličari pogotovo. U dobro snabdevenim prodavnicama pribora i na internetu može se pronaći mnogo toga od čega ribolovačkim gurmanima bukvalno kreće voda na usta. Ne tako davno, stvari nisu stajali ni izbliza toliko dobro. Vertikalno pecanje je u velikoj meri promenilo ponudu varalica od meke gume, prodor džerk i tvič tehnike nagnao je vlasnike radnji da investiraju u proširenje asortimana mnogim novim veštačkim mamcima. Osim toga, varalice sve lepše izgledaju, pogogovot svimbejti, koji ne samo da su realistično obojeni i oblikovani, već i plivaju poput pravih riba, tako da se može reći da su savršeni do poslednjeg detalja.
A KADA RIBOLOVAC UHVATI PRVU štuku metrašicu na takvu varalicu, sasvim je sigurno da će tu radost platiti kupujući mnoštvo novih »igračaka«. Stvari često stoje tako da smo mi prvi ulov na hipereealistične varalice koje se u vodi ponašaju bezmalo kao prave ribe. Dok ih gledam, često razmišljam o tome da one zapravo ne moraju da budu takve da bi lovile ribu, već je njihovo usavršavanje zapravo samo plod konkurentske borbe za kupca, koji najradije baca varalice u koje ima poverenja, zahvaljujući utisku o njihovom izgledu i radu, pa na njih i lovi najviše grabljivica.
Naravno, ma kako veštački mamac bio dobro osmišljen i napravljen, ribolovac mora da razume način na koji treba da ga koristi, tj. da pronađe optimalnu prezentaciju. Gledajući gomile novih veštačkih mamaca koji se neprestano pojavljuju, pitam se koliko varaličari zapravo veruju u varalice kao mamac, a koliko u neke konkretne modele sa kojima su imali uspeha u prošlosti. Ljudi su, uopšteno govoreći, skloni gledanju u prošlost i pričanju o starim dobrim vremenima, kada je sve bilo bolje. To važi i za ribolov. I sam često gledam slike ribolovaca sa velikim štukama i maskijima ulovljenim pre više decenija, čiji akteri kao da nam poručuju: »Gledajte, ovo se nekada lovilo!« Takve su me fotografije mnogo puta nagnale da zamislim sebe u nekom štučjem raju, recimo na irskom jezeru Mask, pre recimo 50 godina. Na Masku sam uspešno lovio sredinom devedesetih godina, ali koristeći GPS, sonar, električni motor za troling, moćni benzinski četvorotaktni motor od 50 KS i brzi aluminijumski čamac. Da sam bio u prilici da na tom jezeru pecam, recimo, početkom šezdesetih godina, iz drvenog čamca sa nekim slabašnim motorićem, kom bi, koliko ja poznajem Irce, verovatno falilo jedno krilce elise, sigurno mi ne bi bilo lako. Dakle, što se tiče štapova, mašinica, čamaca i elektronske opreme sigurno smo napredovali. Ali po pitanju varalica?...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 290-)

RIBOLOVAČKE DILEME: DA LI BUCOVI IZ SVIH VODA IZGLEDAJU ISTO

Verujem da nema ribolovca koji gledajući fotografije ponosnih kolega sa ulovima u rukama i slušajući hvalisanje o težini ribe bar jednom nije pomislio da joj je težina barem malo »naduvana«. Do istog zaključka sam, da budem iskren, više puta došao i gledajući fotografije u ribolovačkim časopisima, i to ne samo domaćim. Sve to, opet, ne znači da veoma često komentari kako je neko »dodao težinu« fotografisanoj ribi nisu zluradi i pakosni. Sa druge strane, nezadovoljan sam mnogim svojim fotografijama sa upecanim ribama, naročito onima iz perioda dok nije bilo digitalnih foto-aparata, pa sam mnogo puta pokazujući ih objašnjavao: »Nije dobra slika, riba izgleda manja nego što je bila!« A koliko snimak može da zavara i iskusne ribolovce pokazuju i razne nagradne igre na temu »pogodite tačnu težinu ulova« (neke je organizovao i Ribolov), u kojima je neretko najmanje približno tačnih odgovora.
MORA BITI GRBAV? Družeći se sa mnogim bucovdžijama sa svih naših terena na kojima se ovaj predator lovi (Dunav, Sava, Drina, Zapadna Morava, Velika Morava, Tamiš, Tisa itd.), čuo sam u više navrata, upravo pri komentarisanju raznih fotografija, da je slikani bucov manji nego što se tvrdi, »jer nema ni grbu, a svi preko dve kile je moraju imati«. Da li je baš tako? Pravi odgovor morali bi dati ihtiolozi, ali za više od tri decenije lova ove grabljivice na različitim rekama, došao sam do nekih zapažanja koja delimično opovrgavaju gore navedenu tvrdnju.
IMA TU NEKE ISTINE... Svakako je tačno da specifičnu »grbu« na prelazu glave u telo imaju krupniji primerci »bucka« (i mnogih drugih riba – prim. ur.). Problem je, međutim, u tome što u odnosu na – uslovno rečeno – pravilo, postoji toliko izuzetaka da se moramo upitati da li je »pravilo« zaista pravilo ili...
SAVSKO ISKUSTVO. Pretpostavljam da su do zaključka da veći bucov mora biti »grbav« najpre došli ribolovci sa Save. Koliko moje iskustvo i ono drugih Beogradskih bucovdžija govori, ubedljivo najgrbaviji su krupniji bucovi sa najveće pritoke Dunava...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 290-)

PET SAVETA ZA EFIKASNO KAČENJE KEDERA NA UDICU U RAZLIČITIM SITUACIJAMA

Kedera na udicu možemo okačiti na više načina, a ja najčešće koristim njih pet, koji pokrivaju većinu situacija u kojima može da se nađe lovac na one grabljivice naših voda koje se smeju pecati na prirodne mamce.
1. Kačenjem za leđa minimalno ćemo povrediti kedera, koji će uz to biti vrlo pokretljiv, a kada ga grabljivica napadne udica će joj se u većini slučajeva odmah  naći u čeljustima, pa ne treba dugo čekati na pravi momenat za kontriranje. Ovaj način efikasan je u mnogim situacijama, za lov sve vrste predatora, od bandara i klena, pa sve do kapitalnih štuka i somova, a ja ga primenjujem kada pecam na žive kedere, na stajaćim vodama...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 289-)

MALE TAJNE USPEŠNIH LOVACA NA LIGNJE

Većina uspješnih lovaca na lignje ima neku tajnu i brižljivo razrađenu metodu. Ali, čak se i oni najbolji pitaju u čemu griješe, kada ulovi potpuno izostanu. Po tom pitanju nema bitne razlike između riba i popularnog glavonošca, koji je također osjetljiv na promjene u svojoj okolini i onda kada nije pri apetitu jednostavno ga ne možemo navesti da uzme mamac. Nažalost, u ovom slučaju ne važe opća pravila, već je svaki akvatorij svijet za sebe, u kome su promjene najčešće izrazito lokalnog karaktera.
KADA LIGNJU OKRZNEMO ili zakačimo pri skosu (povlačenju sistema), znamo da je bila u neposrednoj blizini i tada najčešće kažemo da je varalica koju koristimo lovna. No, nije nemoguće ni da u praznim skosevima izvlačimo ovoj grabljivoj vrsti potencijalni plijen ispred nosa.
Prema nekim istraživanjima, lignja vrlo pažljivo i nježno opipava ono što joj djeluje kao lak zalogaj, koji ne može pobjeći (uginule ili ošamućene ribe, a i skosavice koje leže na dnu). Ako joj to što dodirne djeluje prihvatljivo, prvenstveno teksturom, lignja će to privući i ostalim trakovima (kracima) i jednostavno se objesiti. Tko god je radio sa dva pribora istovremeno, veoma dobro zna koliko se liganja samo okači o mamac koji miruje. Nema srećnika kome će se nekoliko večeri za redom više puta dogoditi da baš u samom početku skosa dobije lignju. Takvi su ulovi zapravo posljedica pipanja mirujućeg mamca. Za takve lignje »samoubojice« savršene su mekano obložene skosavice i peškafonda sa izraženom teksturom, koje ih neće odbiti u prvom kontaktu, jer »odjeća« takvih varalica počinje djelovati još prije »završnog« čina opipa...
(-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 289-)